Prikaz romana „Tuđa pravila“ Džona Irvinga: Pravila postoje da bi se kršila
U romanu „Tuđa pravila“ pronaći ćete gotovo sve elemente koji Džona Irvinga čine izuzetnim piscem, ali i veći deo onoga što kritičari smatraju nedostacima njegovog stvaralaštva. Pre svega bi se moglo reći da ovde imamo posla sa delom koje nas na najdirektniji način upoznaje sa svim bitnim aspektima njegove proze. Posle „Hotela Nju Hempšir“ (1981), koji su mnogi smatrali promašajem, pisac se ovim romanom uspešno vraća na kurs zacrtan u „Svetu po Garpu“ (1978).
U ovom slučaju se ipak radi o daleko uzdržanijem pristupu razmatranju problema lične odgovornosti u vremenima velikih promena. Dok „Garp“ u talasima prepada, oduševljava i mami suze, efekat „Tuđih pravila“ oseća se na duge staze.
Likovi pak ne gube ništa od originalnosti na koju nas je pisac navikao. Život je još uvek pun uzbuđenja: junaci romana žive u svetu ispunjenom okrutnom ironijom i suludim slučajnostima, ali uspevaju da se snađu. Kao da je ludilu šezdesetih konačno došao kraj i da tokom staloženijih i trezvenijih sedamdesetih ozbiljni revolucionari strpljivo demontiraju postojeća pravila i izvode prevrat delujući unutar sistema, korak po korak. (Znam da su i „Garp“ i „Pravila“ objavljeni kasnije, ali to je jednostavno utisak koji sam stekao čitajući ove dve knjige.)
Mnogi „Tuđa pravila“ smatraju Irvingovom knjigom o abortusu. Pisac ovoj kontroverznoj temi zaista posvećuje ozbiljnu pažnju, ali pre kao pitanju individualne ljudske sudbine nego kao političkom problemu.
Homer Vels odrasta u sirotištu gradića Sent Klauds u Mejnu, čiji je osnivač i upravnik dr Vilbur Larč. Larč na zahtev svojih pacijentkinja obavlja abortuse i pruža priliku ženama da posle porođaja neželjenu decu ostave pod krovom njegove izolovane institucije. Ovaj lekar gaji naročite simpatije prema mladom Homeru i obučava ga kao asistenta, u nadi da će ga jednog dana naslediti u vođenju ginekološke prakse. Ali Homer se dvoumi: on se, naime, slaže sa tim da bi žene trebalo da imaju pravo na abortus, ali istovremeno smatra da nije u redu da ih on obavlja.
Umesto toga, on se upušta u neobičnu vezu i započinje život daleko od sirotišta. Sticajem okolnosti, veza između ta dva sveta se ne može tako lako prekinuti i Homer je na kraju primoran da donese odluku u vezi sa angažmanom u Sent Klaudsu.
Kao i ostali Irvingovi romani, i ovaj obiluje živopisnim, nezaboravnim likovima, od kojih svakog odlikuje specifičan način izražavanja i karakterne osobine. Takva karakterizacija i konstrukcija zapleta, punog tajni i neočekivanih otkrovenja, u velikoj meri podsećaju na stvaralaštvo Čarlsa Dikensa, sa kojim Irvinga često porede. Irving ne krije da mu je Dikens uzor, a „Dejvid Koperfild“ i „Velika očekivanja“ nalaze se među naslovima koji se čitaju dečacima u Sent Klaudsu (devojčicama se čita i „Džejn Ejr“ Šarlot Bronte). Ipak, stiče se utisak da u „Tuđim pravilima“ univerzum ne zbija toliko okrutne šale sa čovečanstvom i da ne koristi baš svaku priliku da ljude ošamari kada to najmanje očekuju. Za razliku od Dikensa, koji na taj način podmazuje točkove radnje, Irving je manje sklon bizarnom saplitanju svojih likova.
To ne znači da ih univerzum – ili pisac – štedi. Počnete li sa nabrajanjem svih njegovih trikova, ubrzo će vam postati jasno da su stranice ove knjiga pune ironije, nepredvidivih obrta i tragičnih događaja. Ali oni izrastaju iz okolnosti koje okružuju junake i deluju znatno prirodnije od onih koje nalazimo u ostalim Irvingovim delima.
Teško je ne poistovetiti se sa likovima i ne zavoleti ih. Čak i ako su pomalo zbunjeni ili zastrašujući. Uprkos svim preprekama, oni nekako uspevaju da se snađu i otkriju načine da koegzistiraju kao pripadnici ljudskog roda. To, naravno, ne uspeva svakome, ali njihov trud nam svima uliva nadu.
Od svih Irvingovih romana, „Tuđa pravila“ predstavljaju najpogodniji materijal za filmsku adaptaciju (pisac je 1999. nagrađen Oskarom za adaptirani scenario), zahvaljujući pre svega empatiji koju je pokazao prema likovima. Čini se da ovaj autor poručuje da naši politički stavovi ne mogu biti nezavisni od ličnog iskustva. Razume se da pravila moraju postojati, ali kada je reč o stvarnom životu, potreba da se na najbolji mogući način izborimo sa nedaćama u koje smo zapali nadjačava sva pravila. U takvim situacijama, i najveći gubitnik postaje kralj.
Izvor: editoreric.com
Prevod: Jelena Tanasković
U ovom slučaju se ipak radi o daleko uzdržanijem pristupu razmatranju problema lične odgovornosti u vremenima velikih promena. Dok „Garp“ u talasima prepada, oduševljava i mami suze, efekat „Tuđih pravila“ oseća se na duge staze.
Likovi pak ne gube ništa od originalnosti na koju nas je pisac navikao. Život je još uvek pun uzbuđenja: junaci romana žive u svetu ispunjenom okrutnom ironijom i suludim slučajnostima, ali uspevaju da se snađu. Kao da je ludilu šezdesetih konačno došao kraj i da tokom staloženijih i trezvenijih sedamdesetih ozbiljni revolucionari strpljivo demontiraju postojeća pravila i izvode prevrat delujući unutar sistema, korak po korak. (Znam da su i „Garp“ i „Pravila“ objavljeni kasnije, ali to je jednostavno utisak koji sam stekao čitajući ove dve knjige.)
Mnogi „Tuđa pravila“ smatraju Irvingovom knjigom o abortusu. Pisac ovoj kontroverznoj temi zaista posvećuje ozbiljnu pažnju, ali pre kao pitanju individualne ljudske sudbine nego kao političkom problemu.
Homer Vels odrasta u sirotištu gradića Sent Klauds u Mejnu, čiji je osnivač i upravnik dr Vilbur Larč. Larč na zahtev svojih pacijentkinja obavlja abortuse i pruža priliku ženama da posle porođaja neželjenu decu ostave pod krovom njegove izolovane institucije. Ovaj lekar gaji naročite simpatije prema mladom Homeru i obučava ga kao asistenta, u nadi da će ga jednog dana naslediti u vođenju ginekološke prakse. Ali Homer se dvoumi: on se, naime, slaže sa tim da bi žene trebalo da imaju pravo na abortus, ali istovremeno smatra da nije u redu da ih on obavlja.
Umesto toga, on se upušta u neobičnu vezu i započinje život daleko od sirotišta. Sticajem okolnosti, veza između ta dva sveta se ne može tako lako prekinuti i Homer je na kraju primoran da donese odluku u vezi sa angažmanom u Sent Klaudsu.
Kao i ostali Irvingovi romani, i ovaj obiluje živopisnim, nezaboravnim likovima, od kojih svakog odlikuje specifičan način izražavanja i karakterne osobine. Takva karakterizacija i konstrukcija zapleta, punog tajni i neočekivanih otkrovenja, u velikoj meri podsećaju na stvaralaštvo Čarlsa Dikensa, sa kojim Irvinga često porede. Irving ne krije da mu je Dikens uzor, a „Dejvid Koperfild“ i „Velika očekivanja“ nalaze se među naslovima koji se čitaju dečacima u Sent Klaudsu (devojčicama se čita i „Džejn Ejr“ Šarlot Bronte). Ipak, stiče se utisak da u „Tuđim pravilima“ univerzum ne zbija toliko okrutne šale sa čovečanstvom i da ne koristi baš svaku priliku da ljude ošamari kada to najmanje očekuju. Za razliku od Dikensa, koji na taj način podmazuje točkove radnje, Irving je manje sklon bizarnom saplitanju svojih likova.
To ne znači da ih univerzum – ili pisac – štedi. Počnete li sa nabrajanjem svih njegovih trikova, ubrzo će vam postati jasno da su stranice ove knjiga pune ironije, nepredvidivih obrta i tragičnih događaja. Ali oni izrastaju iz okolnosti koje okružuju junake i deluju znatno prirodnije od onih koje nalazimo u ostalim Irvingovim delima.
Teško je ne poistovetiti se sa likovima i ne zavoleti ih. Čak i ako su pomalo zbunjeni ili zastrašujući. Uprkos svim preprekama, oni nekako uspevaju da se snađu i otkriju načine da koegzistiraju kao pripadnici ljudskog roda. To, naravno, ne uspeva svakome, ali njihov trud nam svima uliva nadu.
Od svih Irvingovih romana, „Tuđa pravila“ predstavljaju najpogodniji materijal za filmsku adaptaciju (pisac je 1999. nagrađen Oskarom za adaptirani scenario), zahvaljujući pre svega empatiji koju je pokazao prema likovima. Čini se da ovaj autor poručuje da naši politički stavovi ne mogu biti nezavisni od ličnog iskustva. Razume se da pravila moraju postojati, ali kada je reč o stvarnom životu, potreba da se na najbolji mogući način izborimo sa nedaćama u koje smo zapali nadjačava sva pravila. U takvim situacijama, i najveći gubitnik postaje kralj.
Izvor: editoreric.com
Prevod: Jelena Tanasković
