Prikaz romana „Tugovanke za zavičajem“: Iz drugog ugla Amerike
Kada se govori o tome da je vodeća država sveta, bez obzira na široku proklamovanost ljudskih prava u njoj, i dalje duboko suočena sa sopstvenim rasizmom, obično se na umu najpre imaju problemi koje imaju Afroamerikanci i Latinoamerikanci u SAD. Utoliko je već i zbog kulturoloških razloga značajno objavljivanje – i ogroman uspeh – romana „Tugovanke za zavičajem“ pedesetjednogodišnjeg dobitnika Pulicerove nagrade, američkog pisca pakistanskog porekla Ajada Aktara. Naime, dotična knjiga govori pre svega o nedaćama muslimana u Sjedinjenim Državama. Tim pre je značajno što je u pitanju već pomalo klasičan, „autofikcijski“ savremeni roman, jer su u njemu i Ajad Aktar i, na primer, Donald Tramp, zastupljeni pod imenom i prezimenom pod kojima su poznati. Neko bi glavnu zabavu prilikom čitanja ove knjige mogao prepoznati u prilici da nagađa šta je u njoj preslikano iz stvarnosti a šta – mašteno. Ali to bi zaista bilo daleko od krajnjeg dometa koji ova knjiga doseže, kao što i glavno odličje romana ipak nije ni tretman muslimanske zajednice u Sjedinjenim Državama, koliko god plastično bio opisan rasizam prema njenim predstavnicima.
Naime, jezgro štiva možda ipak leži u načinu na koji se, okolišno, SAD podvrgavaju višestranoj kritici. Glavna dva junaka romana, pisac (!) i njegov otac, lekar koji je upoznao Donalda Trampa dvadeset pet godina pre nego što će ovaj postati predsednik, nose dva glavna pristupa društvu koji predstavljaju Severnu Ameriku u poslednjih više od pola veka. Prvi, koji je zatekao pripovedačev roditelj po doseljenju u SAD, tada vrlo ambiciozni američki san, ispostavio se naivnim u odnosu na sistem vrednosti devedesetih i dvadeset prvog veka, iz kojeg je lagano čilela srednjoklasna idila. Rečenu naivnost, ali i kontradiktornost činjenice da su Sjedinjene Države lansirale multikulturalizam kao sistem vrednosti, ali je u njima rasizam i dalje snažno zastupljen, ilustruje odluka Ajadovog oca da glasa za Trampa na predsedničkim izborima 2016. godine. To je i paradoksalan postupak, samim tim što republikanski kandidat nije baš blagonaklono gledao na doseljenike i to nije nimalo skrivao, štaviše takvim stavom je pridobio dobar deo glasova kojima je i trijumfovao. Budući da su među onima koje bi Tramp rado proterao – ili je takav utisak ostavljao – osim muslimana važno mesto zauzimali i Latinoamerikanci, moguće je veće poistovećenje čitalaca i sa te strane, te se pogođeni rasizmom mogu osetiti i razni pripadnici manjina i, uopšte, brojnih vrsta drugosti. Takođe, pošto je glavni junak znatno skloniji logičnom promišljanju od sopstvenog roditelja, bivši američki predsednik se pokazuje i kao jedan od okidača nesporazuma između njih dvojice, a koji će se okončati u dugom neočekivanom završnom poglavlju čije bi prepričavanje bilo svojevrstan „spojler“.
Od tema iz savremenog društva, koje pružaju priliku za drugi implicirani vid kritike, ističu se sebičnost i solipsizam, ako ne i narcisizam pojedinaca kao neka vrsta naličja – ali i ploda – nekadašnjeg američkog sna. Tako Aktar u žanr autofikcije, osim politike i pitanja religije, na velika vrata uvodi i motive banaka, duga, medija i medicinskog sistema, pritom ne štedeći od kritičke analize – i autoironije – lika kog „zastupa“ imenom i prezimenom. To bez sumnje čini ovo ionako zaokruženo delo ne samo doslednijim nego i verodostojnijim.
Autor: Domagoj Petrović
Naime, jezgro štiva možda ipak leži u načinu na koji se, okolišno, SAD podvrgavaju višestranoj kritici. Glavna dva junaka romana, pisac (!) i njegov otac, lekar koji je upoznao Donalda Trampa dvadeset pet godina pre nego što će ovaj postati predsednik, nose dva glavna pristupa društvu koji predstavljaju Severnu Ameriku u poslednjih više od pola veka. Prvi, koji je zatekao pripovedačev roditelj po doseljenju u SAD, tada vrlo ambiciozni američki san, ispostavio se naivnim u odnosu na sistem vrednosti devedesetih i dvadeset prvog veka, iz kojeg je lagano čilela srednjoklasna idila. Rečenu naivnost, ali i kontradiktornost činjenice da su Sjedinjene Države lansirale multikulturalizam kao sistem vrednosti, ali je u njima rasizam i dalje snažno zastupljen, ilustruje odluka Ajadovog oca da glasa za Trampa na predsedničkim izborima 2016. godine. To je i paradoksalan postupak, samim tim što republikanski kandidat nije baš blagonaklono gledao na doseljenike i to nije nimalo skrivao, štaviše takvim stavom je pridobio dobar deo glasova kojima je i trijumfovao. Budući da su među onima koje bi Tramp rado proterao – ili je takav utisak ostavljao – osim muslimana važno mesto zauzimali i Latinoamerikanci, moguće je veće poistovećenje čitalaca i sa te strane, te se pogođeni rasizmom mogu osetiti i razni pripadnici manjina i, uopšte, brojnih vrsta drugosti. Takođe, pošto je glavni junak znatno skloniji logičnom promišljanju od sopstvenog roditelja, bivši američki predsednik se pokazuje i kao jedan od okidača nesporazuma između njih dvojice, a koji će se okončati u dugom neočekivanom završnom poglavlju čije bi prepričavanje bilo svojevrstan „spojler“.
Od tema iz savremenog društva, koje pružaju priliku za drugi implicirani vid kritike, ističu se sebičnost i solipsizam, ako ne i narcisizam pojedinaca kao neka vrsta naličja – ali i ploda – nekadašnjeg američkog sna. Tako Aktar u žanr autofikcije, osim politike i pitanja religije, na velika vrata uvodi i motive banaka, duga, medija i medicinskog sistema, pritom ne štedeći od kritičke analize – i autoironije – lika kog „zastupa“ imenom i prezimenom. To bez sumnje čini ovo ionako zaokruženo delo ne samo doslednijim nego i verodostojnijim.
Autor: Domagoj Petrović
