Prikaz romana „U potrazi za Napoleonom“: Završni čin burnog života
„U potrazi za Napoleonom“, elegantni i uverljivo prikazani roman iz pera vrhunskog pripovedača Margaret Rodenberg, spada u sam vrh istorijske fikcije.
Može li roman koji pripada žanru istorijske fikcije da zainteresuje čitaoca ukoliko sasvim izvesno zna konačnu sudbinu glavnog junaka? Autorka Margaret Rodenberg smatrala je i u knjizi „U potrazi za Napoleonom“ dokazala da može, vešto preplićući istorijske činjenice o Napoleonovom konačnom progonstvu na ostrvo Sveta Jelena sa izmaštanim akterima drame o kojima i danas nemamo potpuno pouzdane podatke.
U mreži intriga, laži, potkazivanja i stalne sumnje na izdaju bližnjeg odvija se ova istorijska priča, završni čin Napoleonovog burnog života u kome je car i veliki vojskovođa bio sveden na format namučenog i izdanog čoveka. Kao polaznu tačku svoje inspiracije autorka koristi neprovereni podatak da je postojao rukopis Napoleonovog autobiografskog romana koji je pisao u mladosti i ostavio nedovršen. Koristeći popularnu tehniku preplitanja osnovne naracije i poglavlja „pronađenog“ rukopisa, ona gradi sveobuhvatni carev portret koji događajima iz dečaštva i rane mladosti argumentuje njegove ambicije i kasnije postupke.
U pokušaju da ga prikaže kao običnog, osetljivog, povređivanog i pravednog čoveka, težište priče prebacuje na romantičnu povest o Napoleonovoj poslednjoj ljubavi sa Francuskinjom Albin koja ga je zajedno sa svojim mužem pratila u progonstvo. Na usamljenom ostrvu koje šibaju vetrovi i talasi Atlantika, udaljenom čitave dve hiljade kilometara od obala Zapadne Afrike, nije bilo teško okrenuti se Albin i prepustiti očajničkoj potrebi ne toliko za fizičkom ljubavlju koliko za prisnošću i poverenjem. Ali u mreži intriga koje pletu engleski tamničari i francuski rojalisti, ljubav će biti stavljena na gorke probe i završiti se izdajom svih aktera, uključujući i Albininog muža.
Nesposoban da među malobrojnima oko sebe prepozna prave saveznike i izdajnike, Napoleon ostaje sam sa paklom svojih poraza i slikama iz prošlosti koje ga progone koliko i čežnja za sinom, zvaničnim naslednikom koji mu je oduzet. Maštajući o Orliću, kako ga odmilja zove, kao budućem pouzdanom caru Francuske koji u svoje pobede neće morati da korača preko mrtvih ljudskih tela kao njegov otac, Napoleon pokušava da prihvati dane i godine progonstva kao privremeno stanje iz koga će nekako biti izbavljen. Za to vreme Albin, naviknuta da zavisi od milosti muškaraca ali da im se zbog toga i sveti, bije svoju bitku za goli život. Svojevrsna metafora njene patnje je stalno sakrivanje komadića i korica suvog hleba u džepovima haljine što je podseća na strašnu glad koju je trpela u zatvoru za vreme Francuske revolucije kada je, kao pripadnica aristokratije, bila zatočena u očekivanju giljotine. Bonaparta kao čovek iz naroda, koji se uzdigao na krilima vojničkih sposobnosti, idealista otporan na sve nedaće, nije u stanju da do kraja razume Albin i njen pragmatični stav prema životu. Iako je za svoje pobede i poraze žrtvovao stotine hiljada vojnika, on ostaje uveren u ispravnost načela o slobodi, bratstvu i jednakosti kojima je želeo da zaodene čitavu Evropu. Daleko od idealizma ljudskih prava ostaju načini na koje je to pokušao da postigne, vojnom silom i zauzimanjem tuđih teritorija, prisilnom regrutacijom i veličanjem sopstvene ličnosti kroz čin samokrunisanja za cara Francuske, čime je izneverio osnovni princip jednakosti svih ljudi koji je proklamovao.
Složena Napoleonova ličnost koju istorija i dalje proučava kao skup kontradikcija u ovom romanu prikazana je nežnim, gotovo sentimentalnim detaljima o čoveku koji umire daleko od sveta, prognan i omražen zbog žrtava koje je izazvao. Obeleživši čitavu epohu kao „doba Napoleonovih ratova“, zavijajući većinu Evrope u dim baruta i smrad leševa ostavljenih posle bitke, ostao je ubeđen da na vrhu sablje nosi civilizacijski pomak unapred, kulturu i prosperitet. Taj svetliji deo njegovog života Margaret Rodenberg potencira ovim romanom, na momente romantično raspričanim, dopisivanim sa mnogo mašte u delovima koji „rekonstruišu“ Napoleonov roman kojim imitira stil pisanja ranog devetnaestog veka i žanr tzv. bildungsromana. Držeći se u tom delu rekonstrukcije događaja koji objašnjavaju kako je neugledni dečak sa Korzike uspeo da pokori Evropu i stigne na vrata Moskve, autorka ispisuje uspele stranice još jedne istorijske fikcije koja drži pažnju čitaoca do samog kraja.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 27
Može li roman koji pripada žanru istorijske fikcije da zainteresuje čitaoca ukoliko sasvim izvesno zna konačnu sudbinu glavnog junaka? Autorka Margaret Rodenberg smatrala je i u knjizi „U potrazi za Napoleonom“ dokazala da može, vešto preplićući istorijske činjenice o Napoleonovom konačnom progonstvu na ostrvo Sveta Jelena sa izmaštanim akterima drame o kojima i danas nemamo potpuno pouzdane podatke.
U mreži intriga, laži, potkazivanja i stalne sumnje na izdaju bližnjeg odvija se ova istorijska priča, završni čin Napoleonovog burnog života u kome je car i veliki vojskovođa bio sveden na format namučenog i izdanog čoveka. Kao polaznu tačku svoje inspiracije autorka koristi neprovereni podatak da je postojao rukopis Napoleonovog autobiografskog romana koji je pisao u mladosti i ostavio nedovršen. Koristeći popularnu tehniku preplitanja osnovne naracije i poglavlja „pronađenog“ rukopisa, ona gradi sveobuhvatni carev portret koji događajima iz dečaštva i rane mladosti argumentuje njegove ambicije i kasnije postupke.
U pokušaju da ga prikaže kao običnog, osetljivog, povređivanog i pravednog čoveka, težište priče prebacuje na romantičnu povest o Napoleonovoj poslednjoj ljubavi sa Francuskinjom Albin koja ga je zajedno sa svojim mužem pratila u progonstvo. Na usamljenom ostrvu koje šibaju vetrovi i talasi Atlantika, udaljenom čitave dve hiljade kilometara od obala Zapadne Afrike, nije bilo teško okrenuti se Albin i prepustiti očajničkoj potrebi ne toliko za fizičkom ljubavlju koliko za prisnošću i poverenjem. Ali u mreži intriga koje pletu engleski tamničari i francuski rojalisti, ljubav će biti stavljena na gorke probe i završiti se izdajom svih aktera, uključujući i Albininog muža.
Nesposoban da među malobrojnima oko sebe prepozna prave saveznike i izdajnike, Napoleon ostaje sam sa paklom svojih poraza i slikama iz prošlosti koje ga progone koliko i čežnja za sinom, zvaničnim naslednikom koji mu je oduzet. Maštajući o Orliću, kako ga odmilja zove, kao budućem pouzdanom caru Francuske koji u svoje pobede neće morati da korača preko mrtvih ljudskih tela kao njegov otac, Napoleon pokušava da prihvati dane i godine progonstva kao privremeno stanje iz koga će nekako biti izbavljen. Za to vreme Albin, naviknuta da zavisi od milosti muškaraca ali da im se zbog toga i sveti, bije svoju bitku za goli život. Svojevrsna metafora njene patnje je stalno sakrivanje komadića i korica suvog hleba u džepovima haljine što je podseća na strašnu glad koju je trpela u zatvoru za vreme Francuske revolucije kada je, kao pripadnica aristokratije, bila zatočena u očekivanju giljotine. Bonaparta kao čovek iz naroda, koji se uzdigao na krilima vojničkih sposobnosti, idealista otporan na sve nedaće, nije u stanju da do kraja razume Albin i njen pragmatični stav prema životu. Iako je za svoje pobede i poraze žrtvovao stotine hiljada vojnika, on ostaje uveren u ispravnost načela o slobodi, bratstvu i jednakosti kojima je želeo da zaodene čitavu Evropu. Daleko od idealizma ljudskih prava ostaju načini na koje je to pokušao da postigne, vojnom silom i zauzimanjem tuđih teritorija, prisilnom regrutacijom i veličanjem sopstvene ličnosti kroz čin samokrunisanja za cara Francuske, čime je izneverio osnovni princip jednakosti svih ljudi koji je proklamovao.
Složena Napoleonova ličnost koju istorija i dalje proučava kao skup kontradikcija u ovom romanu prikazana je nežnim, gotovo sentimentalnim detaljima o čoveku koji umire daleko od sveta, prognan i omražen zbog žrtava koje je izazvao. Obeleživši čitavu epohu kao „doba Napoleonovih ratova“, zavijajući većinu Evrope u dim baruta i smrad leševa ostavljenih posle bitke, ostao je ubeđen da na vrhu sablje nosi civilizacijski pomak unapred, kulturu i prosperitet. Taj svetliji deo njegovog života Margaret Rodenberg potencira ovim romanom, na momente romantično raspričanim, dopisivanim sa mnogo mašte u delovima koji „rekonstruišu“ Napoleonov roman kojim imitira stil pisanja ranog devetnaestog veka i žanr tzv. bildungsromana. Držeći se u tom delu rekonstrukcije događaja koji objašnjavaju kako je neugledni dečak sa Korzike uspeo da pokori Evropu i stigne na vrata Moskve, autorka ispisuje uspele stranice još jedne istorijske fikcije koja drži pažnju čitaoca do samog kraja.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 27
