Prikaz romana „Veliki pad“ Petera Handkea – Smisao je u neizrečenom
Pisac nemačkog jezika, pripadnik svetske književnosti, Austrijanac Peter Handke je srpskoj javnosti ipak poznatiji zbog svojih stavova i izjava nego zbog suštinskog kvaliteta svojih knjiga, pa se čak može reći da Handke spada u one umetnike o kojima se mnogo govori i onda kad nijedno njihovo delo nije pročitano.
Naravno, knjige velikog pisca već su prevođene na srpski jezik, ali svako novo izdanje predstavlja samo za sebe značajan događaj, jer nas iznova podseća (a nekima prvi put jasno predočava) zbog čega je Handke veliki pisac, pa i zbog čega se njegova reč daleko čuje, naročito onda kad mnogima nije po volji.
U sjajnom prevodu Žarka Radakovića, već proverenog prevodioca Handkeovih knjiga, beogradski izdavač Laguna objavljuje 2019. roman „Veliki pad“, čije se prvo izdanje pojavilo 2011, ali ni posle osam godina ova knjiga nije izgubila na aktuelnosti – naprotiv, možda je sada pravi momenat za njeno plasiranje među srpske čitaoce, mada je za kvalitetno delo ionako svaki momenat pravi.
Da se od jednog običnog dana može načiniti remek-delo romaneskne proze, odavno su pokazali Džejms Džojs i Virdžinija Vulf, a da kroz mnogobrojne susrete sa slučajnim prolaznicima prodre u psihu glavnog lika, možda je najbolje pošlo za rukom Alfredu Deblinu. I pored toga što u nekim trenucima zaista podseća na kultna dela svetske književnosti, roman „Veliki pad“ ipak nije ni „Uliks“, ni „Gospođa Dalovej“ (premda se radnja dešava tokom jednog dana), pa ni „Berlin Aleksanderplac“ (premda će jedan trg u ključnom momentu zauzeti značajno mesto), nego je to prvenstveno Handkeovo delo, prožeto Handkeovim stilom, štaviše sa onim tipičnim elementima koji su kod čitalaca Handkeovih knjiga i ranije izazivali negativne reakcije. Ali, pisac ne bi bio dobar pisac kad bi se zarad ukusa publike odrekao svog osobenog stila čak i kad je oštro kritikovan.
Glavni junak „Velikog pada“ preduzima jedan manje-više uobičajen sport današnjice koji se jednostavno naziva: hodanje preko prepreka. Ustvari, ceo roman predstavlja jedno takvo hodanje, može se reći i hodočašće, gde čovek idući ka jednom cilju, ka cilju koji su mu drugi odredili, pokušava da promeni unapred zacrtanu stazu, što nije tako jednostavno kako na prvi pogled deluje. Što je najvažnije, nisu u pitanju fizičke, nego psihičke prepreke, tako da se kroz kratko putešestvije prolazi dug unutrašnji put katarze. Iz rečenice u rečenicu pratimo jednu meditaciju i lične doživljaje Handkeovog junaka u susretu sa svetom gde više niko ne želi da bude spasen i gde se više ne razlikuje krst od televizijske antene.
I upravo zato što je hodočašće kratko, upravo zato što je i roman relativno kratak – time se kazuje i poručuje mnogo više, jer nije Handke bez razloga napomenuo da reči, pa i one neiskazane, nisu samo reči, te da uvek treba paziti šta se govori, čak i kad se govori samo za sebe.
Handke je pazio šta piše, jer zna koliko njegova reč vredi, pa će stoga u „Velikom padu“ najjači utisak ostaviti ono što je prećutano.
Autor: Dušan Milijić
Izvor: Nedeljnik
Naravno, knjige velikog pisca već su prevođene na srpski jezik, ali svako novo izdanje predstavlja samo za sebe značajan događaj, jer nas iznova podseća (a nekima prvi put jasno predočava) zbog čega je Handke veliki pisac, pa i zbog čega se njegova reč daleko čuje, naročito onda kad mnogima nije po volji.
U sjajnom prevodu Žarka Radakovića, već proverenog prevodioca Handkeovih knjiga, beogradski izdavač Laguna objavljuje 2019. roman „Veliki pad“, čije se prvo izdanje pojavilo 2011, ali ni posle osam godina ova knjiga nije izgubila na aktuelnosti – naprotiv, možda je sada pravi momenat za njeno plasiranje među srpske čitaoce, mada je za kvalitetno delo ionako svaki momenat pravi.
Da se od jednog običnog dana može načiniti remek-delo romaneskne proze, odavno su pokazali Džejms Džojs i Virdžinija Vulf, a da kroz mnogobrojne susrete sa slučajnim prolaznicima prodre u psihu glavnog lika, možda je najbolje pošlo za rukom Alfredu Deblinu. I pored toga što u nekim trenucima zaista podseća na kultna dela svetske književnosti, roman „Veliki pad“ ipak nije ni „Uliks“, ni „Gospođa Dalovej“ (premda se radnja dešava tokom jednog dana), pa ni „Berlin Aleksanderplac“ (premda će jedan trg u ključnom momentu zauzeti značajno mesto), nego je to prvenstveno Handkeovo delo, prožeto Handkeovim stilom, štaviše sa onim tipičnim elementima koji su kod čitalaca Handkeovih knjiga i ranije izazivali negativne reakcije. Ali, pisac ne bi bio dobar pisac kad bi se zarad ukusa publike odrekao svog osobenog stila čak i kad je oštro kritikovan.
Glavni junak „Velikog pada“ preduzima jedan manje-više uobičajen sport današnjice koji se jednostavno naziva: hodanje preko prepreka. Ustvari, ceo roman predstavlja jedno takvo hodanje, može se reći i hodočašće, gde čovek idući ka jednom cilju, ka cilju koji su mu drugi odredili, pokušava da promeni unapred zacrtanu stazu, što nije tako jednostavno kako na prvi pogled deluje. Što je najvažnije, nisu u pitanju fizičke, nego psihičke prepreke, tako da se kroz kratko putešestvije prolazi dug unutrašnji put katarze. Iz rečenice u rečenicu pratimo jednu meditaciju i lične doživljaje Handkeovog junaka u susretu sa svetom gde više niko ne želi da bude spasen i gde se više ne razlikuje krst od televizijske antene.
I upravo zato što je hodočašće kratko, upravo zato što je i roman relativno kratak – time se kazuje i poručuje mnogo više, jer nije Handke bez razloga napomenuo da reči, pa i one neiskazane, nisu samo reči, te da uvek treba paziti šta se govori, čak i kad se govori samo za sebe.
Handke je pazio šta piše, jer zna koliko njegova reč vredi, pa će stoga u „Velikom padu“ najjači utisak ostaviti ono što je prećutano.
Autor: Dušan Milijić
Izvor: Nedeljnik
