Ponekad je potrebno malo da kresne varnica. Razmena užina na odmoru, na primer: hoćeš da se menjamo – tvoj sendvič sa pršutom za moj keks od prosa bez šećera? Rezervisana Ludovika koja ne zna da kaže „ne“ pred drskom uzavrelošću Katarine, jedine devojčice u školi koja je primetila njeno postojanje. Do kraja odmora Kejt i Ludo su već postale najbolje drugarice. Tako će ostati do kraja života – i u dobru i u zlu.

Od romana Federike Bosko, očekivala sam lakoću, ali sam sa iznenađenjem našla nešto drugo, nešto više. O tome su naveliko pisali na internetu obožavatelji ove spisateljice, čiji je plodan rad – između filma i televizije, saga za mlade i čiklita – teško ispratiti. Ove godine me je sačekala njena priča za odrasle, o vrsti ljubavi o kakvoj još nije govorila. Jer prijateljstvo između Kejt i Ludo to jeste – ljubav. I kao svaka prava ljubav ima svoje uspone i padove, ljubomore i sukobe interesa.

„Ljubav ljudi oko nas ne može da nas odvede u pogrešnom smeru.“

Kejt, samohrana mama bez partnera, koja nikad nikome nije objašnjavala ko je otac njenog deteta, dočekala bi se na noge i posle najrizičnijeg skoka: ona prezire opasnost, a njen posao – holistički centar u srcu Đenove – uprkos skepticima, cveta čak i u opštoj krizi. Ludovika životari, kao da nema više izbora: dosadan posao u banci, veza iz navike sa posesivnim Paolom, malo ručnog prtljaga osobe koja iz straha od budućnosti živi od danas do sutra, korak po korak.

Koliko se žrtvovala da bi pratila Kejt na toboganu smrti, i koliko će još morati da se žrtvuje? Koliko je tišti sumnja da je zbog njihovog prijateljstva koje izaziva zavist provela život u senci, između nepostojanih izbora one druge? Sve to prođe kada se nađe na prijemima punim ljudi i života. Međutim, sa četrdeset godina, Ludovika mora da se osloni na svoj osećaj za orijentaciju: mora da nauči da pliva i tamo gde prsti ne dodiruju dno, i da spase i Katarinu, koja više ne deluje tako nezaustavljivo. Trudnoće, venčanja, bolest, nasilje u porodici, avionske karte. Na kraju se konačno misli i na sebe, iako jedan deus ex machina – prijateljica koje je kovač sreće i dobrih namera – ugovara sastanke sa Tindera, sujeverne poklone i smeštaje za pse sa invaliditetom.

„Zato što je srce naivna budala koja veruje da će te ljudi uvek voleti, iako te nikad nisu voleli, da će patiti zbog tebe, iako nikad nisu patili i, pre svega, da se onaj ko te je povredio doživotno neće iskupiti, već će doživljavati razočaranje za razočaranjem, kao da je proklet, i na kraju će zažaliti za tobom.
Ali to se nikad ne dešava.
Svi idu dalje, isto kao ti.“

Federika Bosko uvek ima nešto da kaže u svačiju odbranu, ne hajući za rizik da ispadne banalna. Reska i proaktivna, nikad se ne samosažaljeva. Sa svim svojim usponima i padovima, sa trenucima velike iskrenosti i ponekim suvišnim preterivanjem, ali sa toplinom u srcu i u dubini duše, koja prevazilazi sve njene mestimične nedostatke. „Vidimo se ovih dana“ je komedija zabune (koliko nam ih je samo pripremio taj nepopravljivi gad, život) koja čini dobro čak i kada čini loše. Dugački spomenar, prepun različitih uspomena, koje blede polako. Već nasumičnim pogledom se prepoznaju glavni junaci, i to su, kao i uvek, dva ista. Crnka i riđokosa, nagonska i flegmatična: prijateljice, sestre, protiv inercije i udaraca sudbine. Očigledno je zašto se toliko vole. Na kraju sam ih i ja zavolela, učeći da se otvorim, da verujem ljudima, kada shvatam da nije moglo da mi nedostaje ono što nisam nikad upoznala. Sada mi nedostaje.

Federika, vidimo se ovih dana: uskoro. Sada bi i ti mogla da mi nedostaješ.

Izvor : diariodiunadipendenza.blogspot.com