Prikaz romana „Vranin krik“ Eda Makdonalda
Prošle godine sam u svom prikazu prvog dela trilogije Eda Makdonalda izneo stav da je pisac „uradio sve kako treba“.
„Crno krilo“ je sjajna knjiga, ali smatrao sam da joj je za dlaku izmaklo da bude izvanredna. Ima solidne likove, uzbudljiv zaplet, interesantne lokacije... Ipak, nedostaje joj nešto što će je učiniti vrhunskom.
A onda mi je u ruke dospeo „Vranin krik“.
Kada sam završio sa čitanjem, prve reči koje su mi izašle iz usta bile su: „E tako se piše nastavak!“
Do sada se više puta dogodilo da me druga knjiga neke trilogije razočara. Ponekad pisac nije u stanju da u nastavku oživi čaroliju prve knjige. Ponekad mu druga knjiga služi samo kao priprema za događaje u trećoj. Ponekad pokušava da u drugoj ispravi ono što smatra nedostacima prve knjige, zbog čega trpi sama priča.
U nastavku mnogo toga može poći naopako. Sa ovom knjigom to nije slučaj.
Sve što je bilo dobro u „Crnom krilu“, u „Vraninom kriku“ je još bolje. Iako pripada grimdarku, ovaj roman nije tipičan predstavnik žanra. Njegovi junaci su grubi i agresivni, ali pristojni. Radnja je smeštena u svet pun nasilja, ali ova priča ima srce. Ima dušu. Ima svoj glas.
I „Vranin krik“ i „Crno krilo“ napisani su izvanrednim stilom koji čitaoca uvodi direktno u njihovu stvarnost. Priču pratimo iz ugla kapetana Rajhalta Galharoua, bez čijih misli i unutrašnjeg monologa ove knjige ne bi bile to što jesu. Njegov upečatljivi lik oživljava pred našim očima: ljut, ophrvan tugom, ciničan.
Pored Galharoua pojavljuje se još nekoliko naših starih poznanika, ali upoznajemo i nove likove. Ed Makdonald se bez straha bavi krupnim promenama koje su nastale kao posledica događaja opisanih u „Crnom krilu“. Ne vraća se na staru priču, ali ne pokušava ni da izmisli nešto sasvim novo. Umesto toga, ovaj autor uzima dobre elemente iz prethodnog romana i koristi ih kao temelj za još bolju knjigu.
On održava našu pažnju od početka do kraja i ima istančan osećaj za ritam. Knjiga počinje lakim kasom koji se u drugoj polovini razvija u moćni galop. Radnja je smeštena u fascinantni ambijent neonskom svetlošću osvetljenog grada na ivici distopije, nedaleko od granice sa magičnom pustarom kojom lutaju utvare.
„Vranin krik“ poseduje sve karakteristike idealnog nastavka. Naveo me je da se zapitam da li će naredna knjiga biti u stanju da ga nadmaši.
Ako je „Crno krilo“ sjajan roman, „Vranin krik“ je izvanredan.
Autor: Hiu Greg
Izvor: goodreads.com
Prevod: Jelena Tanasković
„Crno krilo“ je sjajna knjiga, ali smatrao sam da joj je za dlaku izmaklo da bude izvanredna. Ima solidne likove, uzbudljiv zaplet, interesantne lokacije... Ipak, nedostaje joj nešto što će je učiniti vrhunskom.
A onda mi je u ruke dospeo „Vranin krik“.
Kada sam završio sa čitanjem, prve reči koje su mi izašle iz usta bile su: „E tako se piše nastavak!“
Do sada se više puta dogodilo da me druga knjiga neke trilogije razočara. Ponekad pisac nije u stanju da u nastavku oživi čaroliju prve knjige. Ponekad mu druga knjiga služi samo kao priprema za događaje u trećoj. Ponekad pokušava da u drugoj ispravi ono što smatra nedostacima prve knjige, zbog čega trpi sama priča.
U nastavku mnogo toga može poći naopako. Sa ovom knjigom to nije slučaj.
Sve što je bilo dobro u „Crnom krilu“, u „Vraninom kriku“ je još bolje. Iako pripada grimdarku, ovaj roman nije tipičan predstavnik žanra. Njegovi junaci su grubi i agresivni, ali pristojni. Radnja je smeštena u svet pun nasilja, ali ova priča ima srce. Ima dušu. Ima svoj glas.
I „Vranin krik“ i „Crno krilo“ napisani su izvanrednim stilom koji čitaoca uvodi direktno u njihovu stvarnost. Priču pratimo iz ugla kapetana Rajhalta Galharoua, bez čijih misli i unutrašnjeg monologa ove knjige ne bi bile to što jesu. Njegov upečatljivi lik oživljava pred našim očima: ljut, ophrvan tugom, ciničan.
Pored Galharoua pojavljuje se još nekoliko naših starih poznanika, ali upoznajemo i nove likove. Ed Makdonald se bez straha bavi krupnim promenama koje su nastale kao posledica događaja opisanih u „Crnom krilu“. Ne vraća se na staru priču, ali ne pokušava ni da izmisli nešto sasvim novo. Umesto toga, ovaj autor uzima dobre elemente iz prethodnog romana i koristi ih kao temelj za još bolju knjigu.
On održava našu pažnju od početka do kraja i ima istančan osećaj za ritam. Knjiga počinje lakim kasom koji se u drugoj polovini razvija u moćni galop. Radnja je smeštena u fascinantni ambijent neonskom svetlošću osvetljenog grada na ivici distopije, nedaleko od granice sa magičnom pustarom kojom lutaju utvare.
„Vranin krik“ poseduje sve karakteristike idealnog nastavka. Naveo me je da se zapitam da li će naredna knjiga biti u stanju da ga nadmaši.
Ako je „Crno krilo“ sjajan roman, „Vranin krik“ je izvanredan.
Autor: Hiu Greg
Izvor: goodreads.com
Prevod: Jelena Tanasković
