Druga knjiga „Vremena vlasti“ samo se donekle može smatrati nastavkom prve, pošto se jedan deo radnje, strogo hronološki gledano, odigrava pre nego što se završava radnja prve knjige, a pritom je druga koncipirana na potpuno drugačiji način i ima veoma malo dodirnih tačaka sa tragičnim sudbinama Ivana Katića i njegove sestre Milene.

Bazirana na principu pseudodokumentarnosti, pri čemu okosnicu romana čini obiman ispovedni zapis komunističkog funkcionera Dušana Katića, druga knjiga „Vremena vlasti“ uspostavlja i jaču vezu između naslova i tematike, jer se fenomen vlasti daje iz ugla onoga ko je poseduje.

Pošto je svoje Katiće iz sela Prerova zamislio kao ugledne političke vođe u Kraljevini Srbiji, a njihove potomke kao revolucionare od kojih je strepeo i policijski aparat Kraljevine Jugoslavije, Dobrica Ćosić podario je jednom Katiću i vlast u Titovoj Jugoslaviji, gde se revolucija prepuna plemenitih ideja pretvorila u monarhiju čiji je presto bio na jadranskom arhipelagu Brioni.

Iako je u krvnom srodstvu verovatno sa siromašnom prerovskom porodicom Dačić, a ne sa uglednim i imućnim Katićima, ipak se Dušan Katić u uslovima komunističkog režima postavlja kao potomak slavnog narodnog tribuna Aćima Katića, pa i kad mu ponestane snage da prebrodi breme sopstvene vlasti, on spas traži i nalazi u svojim katićevskim korenima, premda ih se istovremeno i odriče.

Nastavivši u istom maniru, da sebe uvede u radnju i upozna sa svojim likovima, pisac i ovde nastupa kao posrednik između čitaoca i Katićevog ispovednog zapisa, koji se može tumačiti i kao ekspresivni osvrt na jugoslovenski komunistički režim, i kao svojevrsni zbir apsurdnih anegdota o neprikosnovenom vođi komunističke Jugoslavije, ali i kao studija o vlasti uopšte, bez obzira na ideologiju.

Može se zaključiti da je Ćosić unosio u roman sopstvena zapažanja i sećanja, ali i da je prenosio svedočenja svojih saradnika i prijatelja, a pošto se zna da je pisac i sâm imao prilike da se uveri u privatni život svog vođe, pa i da iskusi moć koju vlast donosi, ne moramo preterano sumnjati da su mnogi detalji zasnovani na stvarnim događajima.

Ipak, ne treba autentičnost radnje poistovetiti sa ličnim Ćosićevim stavovima, jer pisac se i sâm više puta otvoreno suprotstavlja Dušanu Katiću, pa se roman stoga može tumačiti i kao Ćosićev pokušaj da shvati i sagleda psihološki profil tipičnog predstavnika, ali i slepog poslušnika totalitarne vlasti.

Zato zapis vernog Titovog sledbenika jeste uopšteno sećanje generacije koja je upamtila i pobedu komunističke revolucije i raspad Jugoslavije, i optužbe za staljinizam i optužbe za liberalizam, i logor na Golom otoku i plenum na Brionima, i studentske proteste i paravojne formacije, i proslave Titovih rođendana i ceremoniju njegove sahrane.

A takođe se kroz sećanja jednog visokog funkcionera razjašnjava i tajna dugog trajanja jednog totaliratnog režima, u kome je za svakoga bila obezbeđena makar i prividna vlast svedena na stambenu zajednicu, a koji je i kao otvorena diktatura bio sigurniji nego neizvesni režim koji bi mogao da usledi.

Već se na osnovu posvete može naslutiti da je Dobrica Ćosić odlučio da druga knjiga „Vremena vlasti“ bude njegov poslednji roman, pa iako je i nakon toga objavljivao fragmente iz svojih dnevničkih beležaka, on zaista više nije napisao nijedan roman, tako da sećanja na ubrionjenu revoluciju, kao i razmišljanja o fenomenu vlasti koja se pretvara u vlasništvo, predstavljaju piščev duhovni testament.

Autor: Dušan Milijić