Prikaz romana „Vremeplovčeva žena“: Povratak u budućnost
Na početku romana „Vremeplovčeva žena“, Odri Nifeneger nas uvodi u prilično zbunjujuću priču. Tu su žena i muškarac koji se sreću u čikaškoj biblioteci – iako Kler očito već dugi niz godina poznaje Henrija, Henri nema pojma ko je ona. To je, kako postepeno saznajemo, zato što je on putovao iz svoje budućnosti u njenu prošlost, a u toj prošlosti su se zaljubili, tako da je još uvek nije sreo u vlastitoj sadašnjosti. Ova zbrka s vremenom prerasta u priču koja je potpuno razumljiva i neverovatno šarmantna.
Odri Nifeneger sa neverovatnom veštinom razrađuje mogućnosti ove fantastično zamišljene priče, zbog čega nije ni čudo što ovaj njen književni prvenac nedeljama nije silazio sa lista bestselera u Americi. Njena verzija putovanja kroz vreme postaje čista komedija – to je stanje koje ne može da se kontroliše, što znači da u bilo kom momentu Henri može da bude izvučen iz sadašnjosti i prebačen u drugo vreme i na drugo mesto.
Na primer, kada se Kler i Henri konačno venčaju u prisustvu članova porodice i prijatelja, on nestaje iz tog vremena neposredno pre same ceremonije. Na svu sreću, zahvaljujući jednoj od simpatičnih koincidencija koje odlikuju autorkin svet, starija verzija Henrija se vraća u prošlost i zauzima njegovo mesto, a samo najpažljiviji gosti će se zapitati zašto je njegova kosa odjednom prošarana sedim vlasima.
Čak i kada naiđete na pažljivo ukomponovane komične trenutke, celokupni ton knjige se ne menja – on je konstantno usklađen ne samo sa mehanikom autorkinog čarobnog sveta, već i sa emocijama glavnih junaka. Upravo to je ono što ovaj roman čini ozbiljnim: autorkina sposobnost da komične momente izgradi na osnovu dinamike likova i njihovih međusobih odnosa. Ukoliko zanemarite putovanje kroz vreme, dobićete autorku čiji stil podseća na En Tajler i Kerol Šilds – ona oslikava ritam intimnosti, istražuje specifičnosti porodičnog života. Baš te realne scene, scene iz porodičnog života, jesu ono čega ćete se nakon čitanja sećati, jer se autorka putovanjem kroz vreme većim delom služi kako bi naglasila ono što je stvarno, a ne da bi to stavila u drugi plan.
Kler ima 18 godina kada prvi put vodi ljubav sa Henrijem; on je došao iz budućnosti u kojoj ima 41 godinu, već godinama je u braku sa njom i shvata da njihova veza prolazi kroz teške trenutke. Nakon što vode ljubav, on se vraća u svoju sadašnjost gde ga čeka uznemirena tridesetogodišnja Kler: „Henrija nema već skoro dvadeset četiri sata, a mene, kao i obično, rastrzaju opsesivno razmišljanje gde je i u kom je vremenu, bes što ga nema... Čujem Henrija kako zvižduće dok baštenskom stazom dolazi u studio. Otresa sneg sa čizama i zbacuje kaput. Izgleda fantastično, zbilja srećno. Srce mi lupa i usuđujem se da pogađam: 'Dvadeset četvrti maj osamdeset devete?' 'Da, o da!' Henri me podiže, sa sve mokrom keceljom i gumenim čizmama, i vrti po prostoriji. Smejem se, oboje se smejemo.“
Ova scena odlično predstavlja ono što je najbolje u ovoj knjizi, a to je način na koji Nifenegerova koristi putovanje kroz vreme kako bi prikazala osećaj poljuljanosti odnosa u bilo kojoj vezi – da vaš doživljaj ljubavne priče može biti drugačiji od doživljaja vašeg partnera. A autorka zaista ume da napravi odličan zaplet. Ovo je jedna od onih knjiga koju želite odmah da slistite, jer ne možete da dočekate da saznate kako će se zapetljane linije vremena raspetljati.
Iako biste u početku mogli da pomislite da je Odri Nifeneger želela da naruši miran američki porodični život svojim ludim zamislima, postepeno shvatate da je ovo zapravo ohrabrujuća priča. Možda se Henri ponekad bori protiv zakona prostora i vremena, ali duboko u srcu oseća „fanatičnu posvećenost normalnom životu“. Trijumf knjige ogleda se u trijumfu „normalnosti“, uspostavljanju pristojnog porodičnog života čak i ako jedan partner stalno nestaje iz njega, pobeđuje odanost partneru sa genetskom disfunkcijom koju autorka naziva hrono-poremećajem.
Za razliku od romana „Divne kosti“ Alis Sebold, u kom devojčica nakon svoje smrti sa neba prati šta se dešava na zemlji i čak uspeva da se umeša u živote svojih najbližih, „Vremeplovčeva žena“ prožeta je nekom čednom vrstom magije. Iako putovanje kroz vreme često izlaže Henrija opasnosti i sramoti, ono takođe služi tome da ublaži sirovost doživljenog iskustva. Pošto Henri može da poseti budućnost, on ne samo da može da kupi dobitnu srećku ako to zatreba, već može da vidi i kuću u kojoj će on i Kler živeti, pa čak i da bude siguran da će se venčati i imati dete.
Ta sigurnost u vezi sa budućnošću oboma im daje kvazireligijski osećaj da su im životi već zacrtani, a vreme njihove smrti već zapisano. U nekoliko naročito sentimentalnih scena Henri uspeva da poseti Kler i njihovu ćerku nakon sopstvene smrti i upravo u tim trenucima nazire se kratkotrajna uteha koju pruža bilo koji vid duhovnosti. U trenutku kada autorka počne da vas priprema za omamljujuće sladak kraj (za koji ste znali da će uslediti), magija nadjačava realizam, što čitoace neće ostaviti ravnodušnim.
Autor: Nataša Volter
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Odri Nifeneger sa neverovatnom veštinom razrađuje mogućnosti ove fantastično zamišljene priče, zbog čega nije ni čudo što ovaj njen književni prvenac nedeljama nije silazio sa lista bestselera u Americi. Njena verzija putovanja kroz vreme postaje čista komedija – to je stanje koje ne može da se kontroliše, što znači da u bilo kom momentu Henri može da bude izvučen iz sadašnjosti i prebačen u drugo vreme i na drugo mesto.
Na primer, kada se Kler i Henri konačno venčaju u prisustvu članova porodice i prijatelja, on nestaje iz tog vremena neposredno pre same ceremonije. Na svu sreću, zahvaljujući jednoj od simpatičnih koincidencija koje odlikuju autorkin svet, starija verzija Henrija se vraća u prošlost i zauzima njegovo mesto, a samo najpažljiviji gosti će se zapitati zašto je njegova kosa odjednom prošarana sedim vlasima.
Čak i kada naiđete na pažljivo ukomponovane komične trenutke, celokupni ton knjige se ne menja – on je konstantno usklađen ne samo sa mehanikom autorkinog čarobnog sveta, već i sa emocijama glavnih junaka. Upravo to je ono što ovaj roman čini ozbiljnim: autorkina sposobnost da komične momente izgradi na osnovu dinamike likova i njihovih međusobih odnosa. Ukoliko zanemarite putovanje kroz vreme, dobićete autorku čiji stil podseća na En Tajler i Kerol Šilds – ona oslikava ritam intimnosti, istražuje specifičnosti porodičnog života. Baš te realne scene, scene iz porodičnog života, jesu ono čega ćete se nakon čitanja sećati, jer se autorka putovanjem kroz vreme većim delom služi kako bi naglasila ono što je stvarno, a ne da bi to stavila u drugi plan.
Kler ima 18 godina kada prvi put vodi ljubav sa Henrijem; on je došao iz budućnosti u kojoj ima 41 godinu, već godinama je u braku sa njom i shvata da njihova veza prolazi kroz teške trenutke. Nakon što vode ljubav, on se vraća u svoju sadašnjost gde ga čeka uznemirena tridesetogodišnja Kler: „Henrija nema već skoro dvadeset četiri sata, a mene, kao i obično, rastrzaju opsesivno razmišljanje gde je i u kom je vremenu, bes što ga nema... Čujem Henrija kako zvižduće dok baštenskom stazom dolazi u studio. Otresa sneg sa čizama i zbacuje kaput. Izgleda fantastično, zbilja srećno. Srce mi lupa i usuđujem se da pogađam: 'Dvadeset četvrti maj osamdeset devete?' 'Da, o da!' Henri me podiže, sa sve mokrom keceljom i gumenim čizmama, i vrti po prostoriji. Smejem se, oboje se smejemo.“
Ova scena odlično predstavlja ono što je najbolje u ovoj knjizi, a to je način na koji Nifenegerova koristi putovanje kroz vreme kako bi prikazala osećaj poljuljanosti odnosa u bilo kojoj vezi – da vaš doživljaj ljubavne priče može biti drugačiji od doživljaja vašeg partnera. A autorka zaista ume da napravi odličan zaplet. Ovo je jedna od onih knjiga koju želite odmah da slistite, jer ne možete da dočekate da saznate kako će se zapetljane linije vremena raspetljati.
Iako biste u početku mogli da pomislite da je Odri Nifeneger želela da naruši miran američki porodični život svojim ludim zamislima, postepeno shvatate da je ovo zapravo ohrabrujuća priča. Možda se Henri ponekad bori protiv zakona prostora i vremena, ali duboko u srcu oseća „fanatičnu posvećenost normalnom životu“. Trijumf knjige ogleda se u trijumfu „normalnosti“, uspostavljanju pristojnog porodičnog života čak i ako jedan partner stalno nestaje iz njega, pobeđuje odanost partneru sa genetskom disfunkcijom koju autorka naziva hrono-poremećajem.
Za razliku od romana „Divne kosti“ Alis Sebold, u kom devojčica nakon svoje smrti sa neba prati šta se dešava na zemlji i čak uspeva da se umeša u živote svojih najbližih, „Vremeplovčeva žena“ prožeta je nekom čednom vrstom magije. Iako putovanje kroz vreme često izlaže Henrija opasnosti i sramoti, ono takođe služi tome da ublaži sirovost doživljenog iskustva. Pošto Henri može da poseti budućnost, on ne samo da može da kupi dobitnu srećku ako to zatreba, već može da vidi i kuću u kojoj će on i Kler živeti, pa čak i da bude siguran da će se venčati i imati dete.
Ta sigurnost u vezi sa budućnošću oboma im daje kvazireligijski osećaj da su im životi već zacrtani, a vreme njihove smrti već zapisano. U nekoliko naročito sentimentalnih scena Henri uspeva da poseti Kler i njihovu ćerku nakon sopstvene smrti i upravo u tim trenucima nazire se kratkotrajna uteha koju pruža bilo koji vid duhovnosti. U trenutku kada autorka počne da vas priprema za omamljujuće sladak kraj (za koji ste znali da će uslediti), magija nadjačava realizam, što čitoace neće ostaviti ravnodušnim.
Autor: Nataša Volter
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj
