Prikaz romana „Vučja jazbina“: Atipična slika antičkog grada kroz oči zatočenih „vučica“
Tokom protekle godine sam zajedno sa svojom desetogodišnjom ćerkom razvila opsesiju prema Pompeji – gledale smo sve dokumentarce koje smo mogle da pronađemo i nabavile svaku knjigu koja se bavi njome. Dok je moju ćerku više zanimala sama erupcija Vezuva, mene su više privlačile arheologija i istorija Pompeja – kako su ljudi tu nekada živeli, što saznajemo od svega što je sačuvano pod pepelom i garom.
I tako sam se odlučila da napišem prikaz čim sam se dokopala primerka „Vučje jazbine“ Elodi Harper, kako bih i druge zainteresovala za priču o ženama koje su nekada koračale ulicama Pompeja. Pred vama je istorijska drama koja prati živote robinja koje su primorane da rade u jednom od najozloglašenijih bordela ovog grada. Glavna junakinja je mlada Grkinja Amara, ćerka nedavno preminulog doktora, čija je smrt nju i njenu majku bacila u nemaštinu. Tako je završila u vlasništvu Feliksa, gazde javne kuće po imenu Vučja jazbina. Tu će upoznati ostale žene sa kojima će nadalje deliti sudbinu.
Amara i ostale „vučice“ postaju prijateljice uprkos tome što su jedna drugoj konkurencija. Sve imaju isti san – da jednoga dana budu slobodne, a do tada nemaju izbora do da se povinuju hirovima svojih klijenata, od kojih mnogi imaju izvitoperene ili okrutne namere. One jedino imaju jedna drugu i tako prevazilaze mučne trenutke, usput se trudeći da uživaju u sitnim radostima. Amara je u prošlosti bila privilegovana da stekne obrazovanje, koje zdušno koristi kako bi osigurala posliće „sa strane“, čime će osigurati dodatni priliv novca, a time i slobodu. Plan B joj je da nađe bogatog pokrovitelja koji će platiti za njenu slobodu i spasti je takvog života.
Najviše mi se dopao način na koji je autorka udahnula život svojim junacima i njihovom svetu. Dosta znamo iz istorije o iskopavanju Pompeja i svemu što su za sobom stanovnici ostavili nakon erupcije Vezuva. Neke od najzanimljivih očuvanih stvari jesu natpisi na zidovima u kućama, na ulicama, čak i u javnim zgradama poput restorana, pa i bordela. Dosta upravo tih natpisa može se pronaći u ovom romanu, pružajući nam dodatni kontekst o tome kako je život mogao izgledati u Pompeji 79. godine naše ere. Znamo i to da se dosta istorijskih romana zasniva na pravim činjenicama i saznanjima upravo u cilju da čitaocima približi duh vremena i ljudi koji su tada živeli. Iskrena da budem, „Vučja jazbina“ je jedan od najboljih primera kako se to postiže.
Priča je zaista životna. Tome mnogo doprinosi odlična karakterizacija likova, počevši od glavne junakinje. Amara će u čitaocima pobuditi mnoge emocije, pre svega divljenje i saosećanje. Bistra je, zna da se snađe i dobar je igrač iako nema moć i uticaj. Takođe, ume da iskoristi svaku priliku, povlači pametne poteze i neprimetno se izvlači iz nezgodnih situacija. Iako ponekad postupa manipulativno i sebično, razumljivo je s obzirom na njenu poziciju i okolnosti. I pored svega toga, ona je dobar prijatelj i osoba od poverenja, uprkos tome što je deo sveta u kom važi pravilo da je svaka žena za sebe. Uživaćete u mnogim trenucima koje će podeliti sa svojim sapatnicama „vučicama“, pogotovo u odnosu sa Didonom s kojom ima mnogo sličnosti.
A tu je i stil pisanja koji je besprekoran. Kao što biste mogli da pretpostavite, roman „Vučja jazbina“ dotiče se i mnogih neprijatnih i mučnih tema, što je očito s obzirom na to gde je radnja smeštena. Junakinje često bivaju žrtve nasilja od strane Feliksa i klijentele, ali je sve prikazano s ukusom, bez upotrebe preterano slikovitih i gnusnih opisa. Autorka se ne libi da nam predoči sav užas kroz koji prolaze Amara i njene drugarice, ali suptilnim jezikom i nežnim pristupom koji dodatno ističe i izoštrava emotivnu dubinu narativa o ovom atipičnom sestrinstvu.
Na kraju krajeva, ovaj roman pruža sveobuhvatno čitalačko iskustvo, koje će zadovoljiti svakog znatiželjnog čitaoca, posebno ljubitelja istorije. Uživala sam u rasvetljavanju života žena poput Amare, pogotovo zato što u fokusu priča nije svima poznata tragična sudbina grada, već životna, ljudska sudbina. Posebno me raduje što je ovo prvi roman u trilogiji, i ne mogu da dočekam nastavak.
Izvor: bibliosanctum.com
Prevod: Aleksandra Branković
I tako sam se odlučila da napišem prikaz čim sam se dokopala primerka „Vučje jazbine“ Elodi Harper, kako bih i druge zainteresovala za priču o ženama koje su nekada koračale ulicama Pompeja. Pred vama je istorijska drama koja prati živote robinja koje su primorane da rade u jednom od najozloglašenijih bordela ovog grada. Glavna junakinja je mlada Grkinja Amara, ćerka nedavno preminulog doktora, čija je smrt nju i njenu majku bacila u nemaštinu. Tako je završila u vlasništvu Feliksa, gazde javne kuće po imenu Vučja jazbina. Tu će upoznati ostale žene sa kojima će nadalje deliti sudbinu.
Amara i ostale „vučice“ postaju prijateljice uprkos tome što su jedna drugoj konkurencija. Sve imaju isti san – da jednoga dana budu slobodne, a do tada nemaju izbora do da se povinuju hirovima svojih klijenata, od kojih mnogi imaju izvitoperene ili okrutne namere. One jedino imaju jedna drugu i tako prevazilaze mučne trenutke, usput se trudeći da uživaju u sitnim radostima. Amara je u prošlosti bila privilegovana da stekne obrazovanje, koje zdušno koristi kako bi osigurala posliće „sa strane“, čime će osigurati dodatni priliv novca, a time i slobodu. Plan B joj je da nađe bogatog pokrovitelja koji će platiti za njenu slobodu i spasti je takvog života.
Najviše mi se dopao način na koji je autorka udahnula život svojim junacima i njihovom svetu. Dosta znamo iz istorije o iskopavanju Pompeja i svemu što su za sobom stanovnici ostavili nakon erupcije Vezuva. Neke od najzanimljivih očuvanih stvari jesu natpisi na zidovima u kućama, na ulicama, čak i u javnim zgradama poput restorana, pa i bordela. Dosta upravo tih natpisa može se pronaći u ovom romanu, pružajući nam dodatni kontekst o tome kako je život mogao izgledati u Pompeji 79. godine naše ere. Znamo i to da se dosta istorijskih romana zasniva na pravim činjenicama i saznanjima upravo u cilju da čitaocima približi duh vremena i ljudi koji su tada živeli. Iskrena da budem, „Vučja jazbina“ je jedan od najboljih primera kako se to postiže.
Priča je zaista životna. Tome mnogo doprinosi odlična karakterizacija likova, počevši od glavne junakinje. Amara će u čitaocima pobuditi mnoge emocije, pre svega divljenje i saosećanje. Bistra je, zna da se snađe i dobar je igrač iako nema moć i uticaj. Takođe, ume da iskoristi svaku priliku, povlači pametne poteze i neprimetno se izvlači iz nezgodnih situacija. Iako ponekad postupa manipulativno i sebično, razumljivo je s obzirom na njenu poziciju i okolnosti. I pored svega toga, ona je dobar prijatelj i osoba od poverenja, uprkos tome što je deo sveta u kom važi pravilo da je svaka žena za sebe. Uživaćete u mnogim trenucima koje će podeliti sa svojim sapatnicama „vučicama“, pogotovo u odnosu sa Didonom s kojom ima mnogo sličnosti.
A tu je i stil pisanja koji je besprekoran. Kao što biste mogli da pretpostavite, roman „Vučja jazbina“ dotiče se i mnogih neprijatnih i mučnih tema, što je očito s obzirom na to gde je radnja smeštena. Junakinje često bivaju žrtve nasilja od strane Feliksa i klijentele, ali je sve prikazano s ukusom, bez upotrebe preterano slikovitih i gnusnih opisa. Autorka se ne libi da nam predoči sav užas kroz koji prolaze Amara i njene drugarice, ali suptilnim jezikom i nežnim pristupom koji dodatno ističe i izoštrava emotivnu dubinu narativa o ovom atipičnom sestrinstvu.
Na kraju krajeva, ovaj roman pruža sveobuhvatno čitalačko iskustvo, koje će zadovoljiti svakog znatiželjnog čitaoca, posebno ljubitelja istorije. Uživala sam u rasvetljavanju života žena poput Amare, pogotovo zato što u fokusu priča nije svima poznata tragična sudbina grada, već životna, ljudska sudbina. Posebno me raduje što je ovo prvi roman u trilogiji, i ne mogu da dočekam nastavak.
Izvor: bibliosanctum.com
Prevod: Aleksandra Branković
