Vlada sve veće interesovanje za fenomen ponašanja koji je na internetu poznat kao „sindrom glavnog lika“. Bilo da mu je uzrok narcisizam ili jaka svest o sopstvenoj vrednosti, neki od nas žive kao da su junaci fiktivne priče i ophode se prema svetu oko sebe kao da su samo oni u njegovom središtu. Naratorka romana „Žena u Ljubičastoj Suknji“ nije takva osoba. Zapravo potpuno suprotno – ona sebe jedva da doživljava kao bilo kakvog lika.

Naratorka proizašla iz pera autorke Nacuko Imamure, koja sebe naziva Žena u Žutom Kardiganu, detinjasta je, naivna i nepouzdana. Međutim, ona nije nimalo nalik Skaut Finč, koja pripoveda bratovljevu priču kao jedan od njenih središnjih likova; Žena u Žutom Kardiganu je nepostojeća i provlači se kroz stranice romana poput aveti.

U središtu života Žene u Žutom Kardiganu je zato komšinica, koju je Žena u Žutom Kardiganu nazvala Žena u Ljubičastoj Suknji. Malodušna posvećenost je navodi da veruje kako Ženu u Ljubičastoj Suknji svi posmatraju i doživljavaju poput nje. Kako sama u trećem licu snishodljivo za sebe kaže: „Nažalost, niko ne zna za Ženu u Žutom Kardiganu niti mari za nju. Po tome se razlikuje od Žene u Ljubičastoj Suknji“.

Pre nego što prvi put ostvari kontakt sa Ženom u Ljubičastoj Suknji, Žena u Žutom Kardiganu zna sve intimne delove njenog života. Ona beleži dnevnu rutinu Žene u Ljubičastoj Suknji. Zna šta Žena u Ljubičastoj Suknji naručuje u pekari i koja joj je omiljena klupa u parku. Zna da nema stalan posao i da je (na početku romana) nezaposlena. Žena u Žutom Kardiganu iz senke i neprimetno oblikuje život Žene u Ljubičastoj Suknji anonimnim poklonima, u vidu šampona i oglasa za posao. Na kraju ona navodi Ženu u Ljubičastoj Suknji da se zaposli kao čistačica u istom hotelu, gde i sama radi. Žena u Ljubičastoj Suknji nikada neće posumnjati da joj jedna neznanka oblikuje tok života.

U nastavku romana opsesija Žene u Žutom Kardiganu postaje još jezivija. Čitalac se stalno pita kako ona može da zna, tačno u minut, šta Žena u Ljubičastoj Suknji radi kada je sama u gostinjskoj sobi. Kako Žena u Žutom Kardiganu može da opiše razgovore između Žene u Ljubičastoj Suknji i kolege, čak i kada tvrdi da niko drugi nije tome prisustvao? Žena u Žutom Kardiganu ne otkriva ništa o svom životu, niti opisuje sopstvene postupke, što čitaoca dodatno dezorijentiše i doprinosi sve jačem osećaju zloslutnosti.

„Žena u Ljubičastoj Suknji“ je apolitični roman, ali detalji o izazovima sa kojima se suočavaju japanska ekonomija i kultura nalaze su svuda. Nesigurnost zaposlenja i ograničene poslovne mogućnosti su stvarni nedostaci u Japanu. Oni neprimetno oblikuju ljudske živote, kao što Žena u Žutom Kardiganu neprimetno utiče na Ženu u Ljubičastoj Suknji.

U središtu opsesije Žene u Žutom Kardiganu je neutoljiva želja da izgradi odnos – da začne, ne seksualnu ili romantičnu vezu, već povezanost sa nekom drugom osobom. „Čini mi se da pokušavam da kažem kako veoma dugo želim da se sprijateljim sa Ženom u Ljubičastoj Suknji“, kaže na svoj karakteristično snishodljivi način.

Češći čak i od teme usamljenosti u modernoj japanskoj književnosti jeste strah od prilaženja drugima. Međutim, protagonisti su češće i tinejdžeri, za razliku od Žene u Žutom Kardiganu koja je odrasla osoba. Građenje odnosa je veština koju nikada nije savladala i ona je potonula u anonimnost iz koje se možda nikada neće izvući. Ona je, u stvari, nevidljiva.

U jednoj od najupečatljivijih scena, jednoj od retkih gde čitalac čuje pravo ime Žene u Žutom Kardiganu, njen šef je iznenada primećuje: „O, uplašili ste me. Koliko dugo ste tu, Gondo-san?“.

„Sve vreme sam bila tu“, ona odgovara.

Autor: Alison Finčer
Izvor: asianreviewofbooks.com
Prevod: Đorđe Radusin