Autorka romana „Zid tajni“ Ljiljana Šarac nedavno je izjavila da je princeza Jelena Karađorđević, junakinja knjige, našla nju, a ne obrnuto. Dok je istraživala o životu Đorđa Karađorđevića, obratila je pažnju na lik njegove sestre Jelene, čija je priča jedva čekala da bude napisana. I tako spisateljica vešto povezuje dva toka radnje i dve junakinje – Lidiju s početka 21. veka i Jelenu Petrovnu Karađorđević (1884–1962).

Lidija je upravo napunila trideset tri godine i, posle hemoterapije zbog raka dojke i iznenadnog, mada istinski očekivanog razvoda, u tek kupljenoj kući slučajno pronalazi skriveni dnevnik. Shvata da je naišla na pravi dragulj sastavljen od starih fotografija dinastija Karađorđevića i Petrovića, opisa svakodnevnih aktivnosti i velikih događaja u istoriji srpskog i ruskog naroda, a samim tim i na evropskoj sceni. Čitanje dnevnika imaće isceliteljski uticaj na Lidiju i iz korena će je promeniti. Spisatelica odlično uklapa savremeno doba sa smenom vekova i prvim decenijama 20. veka, vodeći nas ka srećnom kraju, koji na poslednjoj strani ipak neuhvatljivo izmiče, tako da čitalac nije siguran da li će se ostvariti slatki snovi glavne junakinje.

„Zid tajni“ je višeslojno delo, koje nas zaintresuje od samog početka i navodi da čitamo brzo i nestpljivo. Izvanredni opisi doprinose da vidimo vatromet boja i da osetimo miris cveća prepoznatljivog za neki grad. Sikstinska kapela doslovno nam oživljava pred očima, dok zaljubljena Jelena posmatra raskošno oslikan svod i pokušava da razazna šta joj poručuju Mikelanđelovi likovi. Posebnu vrednost romanu daju citati Laze Lazarevića ili Aleksandra Puškina, Važna je literarna aluzija na Kerolovu „Alisu u Zemlji čuda“, koja je propala u rupu, dok je Lidija zakoračila u tajanstveno dvorište, a kasnije i pokucala na vrata susednog apartmana tokom odmora na Tasosu, kada je upoznala novog muškarca u životu.

U knjizi se smenjuju optimizam i pesimizam, životni elan naspram učmalosti, malodušnosti i zebnje. Zbog bolesti i operacije, glavna junakinja se utapa u svojevrsnu mimikriju, jer želi da ostane nevidljiva. Motiv neizvesnosti zbog bolesti spojen je sa toplim razumevanjem za sve žene koje čekaju dijagnozu raka dojke i za period nošenja „preteškog krsta“. Ovo je upotpunjeno motivom putovanja i menjanja prebivališta. Baš kao što, kada sa Cetinja krenu u Ženevu, Karađorđevići postaju lutalice, tako i Lidija putuje na Tasos ne bi li našla svoj mir, zatim u Štutgart, kako bi upotpunila mozaik priče započete u slučajno pronađenom dnevniku i, naposletku, u Geteborg, da bi se uverila u snagu nove ljubavi.

Porodica zauzima značajno mesto u delu – pre svega kroz Jeleninu neprolaznu ljubav prema majci. Prerano preminula kneginja Zorka se čudesno, gotovo na tragu magijskog realizma, javlja u odsudnim trenucima ćerkinog života, nekada kao ptica u letu, a nekada kao zrak svetlosti i miris zumbula. Otuđenost i nedostak bliskosti između Jelene i njene braće govori o posebnim odnosima u porodici Karađorđević, što potvrđuje i podatak da je ona mnogo kasnije, u poznim godinama, odbila da prihvati bilo kakvu pomoć od Tomislava Karađorđevića. Pravu prisnost i bogatstvo rodbinskih veza kakve je doživela u detinjstvu na Cetinju, kod dede Nikole Petrovića, Jelena ponovo pronalazi tek posle udaje i ulaska u carsku porodicu Romanovih.

Ljiljana Šarac nas podseća na nepravdu prema stamenoj, skromnoj Srpkinji, dobrotvorki svog naroda, koja biva nekako potisnuta na istorijsku marginu, za razliku od likova velikih mučenica, ali i intrigantnih ljubavnica i špijunki koje mnogo češće zaokupljaju pažnju hroničara i pisaca. Jelena Karađorđević, nesebično predana svom narodu i spremna da mu pomogne u najtežim trenucima, zapostavljena je isto tako i u odnosu na strankinje, pre svega Engleskinje koje su dolazile na ove prostore u ratnim vremenima. Sve ovo čini „Zid tajni“ izvanrednim primerom istorijske fikcije u našoj književnosti.

Autor: Olivera Nićiforović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 41