Prikaz romana „Zvezda nad prazninom“: Tajna smrti Branka Miljkovića
„Mi pesnici… mi smo oni koji donose to svetlo na ovaj svet.“
„Kao Prometej?“
„Da. I baš kao Prometej… kad-tad bivamo kažnjeni za to. Od bogova ili od zavidne svetine, svejedno je.“
Kada sam nedavno radio intervju sa Slobodanom Vladušićem, osvrnuo sam se u jednom pitanju na njegov poznati roman „Omama“. Interesovalo me je koliko je bio veliki izazov da se zaroni malo dublje u kompleksnost piščevog lika i dela kako bi se što bolje razumeo jedan od najvećih umova svih vremena na našim prostorima. Na to mi je Vladušić odgovorio da Crnjanski nije pisac koga je samo čitao, ili tema kojom se bavio da bi doktorirao, već da je Crnjanski osoba o kojoj često razmišlja i o kojoj je pre romana „Omama“ mnogo i pisao. Na neki način, Crnjanski mu je prijatelj.
Čitajući Stojiljkovićevu „Zvezdu nad prazninom“, stekao sam isti utisak: Branko i Dejan su takođe na neki način prijatelji. Imao sam osećaj da piše o čoveku sa kojim je sedeo u kafani, zapisivao njegove sveže stihove kako ih ovaj ne bi sutradan zaboravio i da ima veštinu da dešifruje svaku njegovu filozofsku misao. Pišćeva veština da jezikom i stilom dočara atmosferu vremena o kome govori, i ovde je došla do izražaja.
Kako je sam pisac govorio, na ovoj knjizi je radio godinama. Svu tu piščevu posvećenost možete prepoznati dok procesuirate veliki broj manje poznatih informacija u vezi sa Brankovim životom i životima njegovih savremenika. Sveobuhvatan pristup istorijskoj građi (na kakav smo navikli kad je Dejan Stojiljković u pitanju), doneće još jedan roman u žanru istorijske metafikcije.
Pesnički život u staroj Jugoslaviji je tema koja je posebno dobro obuhvaćena. Međutim, ovaj roman nudi (naročito mlađim generacijama) upoznavanje druge strane komunizma, piščevo razotkrivanje komunističke vlasti koja je odgovorna za smrt mladog pesnika.
Kao pripadnik postjugoslovenskog doba, godinama slušam hvalospeve o moćnom sistemu koji je garantovao bezbednost u svakom trenutku. Navodno, mogli ste da malo odspavate na klupi u nekom parku u kasnim večernjim satima, toliko je sve savršeno funkcionisalo. A onda iz ove knjige saznate da je taj sistem bio „toliko snažan“ da se uplašio mladog umetnika koji je samo želeo da živi raširenih krila utopljavajući srca običnih smrtnika vatrom koja mu je dar od boga. Nažalost, komunizam je imao sposobnost da opstane jedino na hladnoći, zbog čega je svaka upaljena baklja morala da se sankcioniše kako ne bi došlo do nepoželjnog otopljavanja i iznenadnog buđenja svesti kod uspavane nacije. Državna bezbednost, politički špijuni, prisluškivanja – dovoljno elemenata za uzbudljiv politički triler.
Pored toga što ćemo konačno dobiti odgovor o misterioznoj smrti pesnika (i vi se pitate šta se zaista dogodilo, je li grana bila dovoljno debela da izdrži onolikog čoveka), ne sme nam promaknuti ni važna poruka da je umetnost bez slobode isto što i gitara bez žica.
„Biti pesnik je isto kao i biti borac u ratu. Samo što je u ovom ratu neprijatelj često nevidljiv.“
Iako se bavi jednom tragičnom sudbinom i prerano prekinutim životom, Stojiljković je ovu knjigu obojio svojim prepoznatljivim humorom koji će vam omogućiti da dobro podnesete teret ovog ozbiljnog dela smejući se Brankovoj hipohondriji i njegovom južnjačkom akcentu u trenucima kad se nađe u društvu svojih kolega i prijatelja. Ne izostaje ni fantazija koja krasi i prethodne romane ovog autora, a bez koje je bilo nemoguće pisati o jednom velikom sanjaru, filozofu i pesniku, koji je bio pun života iako je pisao o smrti. Tu je i manje poznata ljubavna priča između Branka i Milice Nikolić, a kada je o Branku Miljkoviću reč, pretpostavljate da ni filozofija ne može da izostane. Ima svega, na način moderan, odmeren, zanimljiv.
Trudeći se da ne otkrivam previše i da vam ne pokvarim uživanje, preporučujem „Zvezdu nad prazninom“ za čitanje i razmišljanje. Godinama čuvana tajna smrti Branka Miljkovića je u ovom romanu dobila jedno relevantno, a opet umetničko tumačenje. Tako je pravda na neki način zadovoljena i Branko Miljković, najveći niški pesnik svih vremena, dobio je priču kakvu zaslužuje.
„Ono što od čoveka ostane nakon što se život u njemu ugasi… meso i krv, zemlja i voda… Sve je to propadljivo. Jedino je vatra večna. U nama. I van nas.“
Autor: Marko Veljković
Izvor: bookhub.rs
„Kao Prometej?“
„Da. I baš kao Prometej… kad-tad bivamo kažnjeni za to. Od bogova ili od zavidne svetine, svejedno je.“
Kada sam nedavno radio intervju sa Slobodanom Vladušićem, osvrnuo sam se u jednom pitanju na njegov poznati roman „Omama“. Interesovalo me je koliko je bio veliki izazov da se zaroni malo dublje u kompleksnost piščevog lika i dela kako bi se što bolje razumeo jedan od najvećih umova svih vremena na našim prostorima. Na to mi je Vladušić odgovorio da Crnjanski nije pisac koga je samo čitao, ili tema kojom se bavio da bi doktorirao, već da je Crnjanski osoba o kojoj često razmišlja i o kojoj je pre romana „Omama“ mnogo i pisao. Na neki način, Crnjanski mu je prijatelj.
Čitajući Stojiljkovićevu „Zvezdu nad prazninom“, stekao sam isti utisak: Branko i Dejan su takođe na neki način prijatelji. Imao sam osećaj da piše o čoveku sa kojim je sedeo u kafani, zapisivao njegove sveže stihove kako ih ovaj ne bi sutradan zaboravio i da ima veštinu da dešifruje svaku njegovu filozofsku misao. Pišćeva veština da jezikom i stilom dočara atmosferu vremena o kome govori, i ovde je došla do izražaja.
Kako je sam pisac govorio, na ovoj knjizi je radio godinama. Svu tu piščevu posvećenost možete prepoznati dok procesuirate veliki broj manje poznatih informacija u vezi sa Brankovim životom i životima njegovih savremenika. Sveobuhvatan pristup istorijskoj građi (na kakav smo navikli kad je Dejan Stojiljković u pitanju), doneće još jedan roman u žanru istorijske metafikcije.
Pesnički život u staroj Jugoslaviji je tema koja je posebno dobro obuhvaćena. Međutim, ovaj roman nudi (naročito mlađim generacijama) upoznavanje druge strane komunizma, piščevo razotkrivanje komunističke vlasti koja je odgovorna za smrt mladog pesnika.
Kao pripadnik postjugoslovenskog doba, godinama slušam hvalospeve o moćnom sistemu koji je garantovao bezbednost u svakom trenutku. Navodno, mogli ste da malo odspavate na klupi u nekom parku u kasnim večernjim satima, toliko je sve savršeno funkcionisalo. A onda iz ove knjige saznate da je taj sistem bio „toliko snažan“ da se uplašio mladog umetnika koji je samo želeo da živi raširenih krila utopljavajući srca običnih smrtnika vatrom koja mu je dar od boga. Nažalost, komunizam je imao sposobnost da opstane jedino na hladnoći, zbog čega je svaka upaljena baklja morala da se sankcioniše kako ne bi došlo do nepoželjnog otopljavanja i iznenadnog buđenja svesti kod uspavane nacije. Državna bezbednost, politički špijuni, prisluškivanja – dovoljno elemenata za uzbudljiv politički triler.
Pored toga što ćemo konačno dobiti odgovor o misterioznoj smrti pesnika (i vi se pitate šta se zaista dogodilo, je li grana bila dovoljno debela da izdrži onolikog čoveka), ne sme nam promaknuti ni važna poruka da je umetnost bez slobode isto što i gitara bez žica.
„Biti pesnik je isto kao i biti borac u ratu. Samo što je u ovom ratu neprijatelj često nevidljiv.“
Iako se bavi jednom tragičnom sudbinom i prerano prekinutim životom, Stojiljković je ovu knjigu obojio svojim prepoznatljivim humorom koji će vam omogućiti da dobro podnesete teret ovog ozbiljnog dela smejući se Brankovoj hipohondriji i njegovom južnjačkom akcentu u trenucima kad se nađe u društvu svojih kolega i prijatelja. Ne izostaje ni fantazija koja krasi i prethodne romane ovog autora, a bez koje je bilo nemoguće pisati o jednom velikom sanjaru, filozofu i pesniku, koji je bio pun života iako je pisao o smrti. Tu je i manje poznata ljubavna priča između Branka i Milice Nikolić, a kada je o Branku Miljkoviću reč, pretpostavljate da ni filozofija ne može da izostane. Ima svega, na način moderan, odmeren, zanimljiv.
Trudeći se da ne otkrivam previše i da vam ne pokvarim uživanje, preporučujem „Zvezdu nad prazninom“ za čitanje i razmišljanje. Godinama čuvana tajna smrti Branka Miljkovića je u ovom romanu dobila jedno relevantno, a opet umetničko tumačenje. Tako je pravda na neki način zadovoljena i Branko Miljković, najveći niški pesnik svih vremena, dobio je priču kakvu zaslužuje.
„Ono što od čoveka ostane nakon što se život u njemu ugasi… meso i krv, zemlja i voda… Sve je to propadljivo. Jedino je vatra večna. U nama. I van nas.“
Autor: Marko Veljković
Izvor: bookhub.rs
