Ukoliko, kao ja, nemate blage veze šta podrazumeva pojam disleksija, a mrzi vas da otvorite Gugl, u pitanju je poremećaj čitanja koji može da uključuje neraspoznavanje slova, nemogućnost razumevanja pročitanog i čitav spektar drugih poteškoća, uključujući i one sa pisanjem. Nije povezan sa inteligencijom ni na koji način, ali predstavlja ogromnu prepreku pri učenju. Zamislite da, kad vas bilo šta interesuje, morate da se preznojite da biste pročitali stranu Vikipedije. Ako se prethodno niste preznojili kucajući pretragu u Gugl. Ne postoji lek, simptomi mogu samo da se ublaže tretmanom. Naravno, budući da je Vil siroče, a pritom je zbog poremećaja razvio i razne komplekse niže vrednosti, niže inteligencije itd, on se od sramote ne podvrgava tretmanu, te „na svake tri odslušane audio-knjige naterao bi sebe da pročita bar jednu štampanu. Bio je to težak zadatak, koji je trajao nedeljama, ali gonio je sebe da bi dokazao da može“. Sama činjenica da čitam hiljade strana mesečno kao razonodu mi je oduvala um kada sam pokušao da se stavim na njegovo mesto, i ne sumnjam ni na trenutak da je upravo to Sloterova htela da postigne.

Ta jedinstvena „mana“ se tako dobro uklapa u ceo narativ da upravo to ove knjige čini vanserijskim. Zamislite Konelijevog Boša kako je u stanju satima da pretura i iščitava dosijee, pa onda zamislite Vila Trenta koji i najobičnije razgovore snima diktafonom jer mu je jako teško da čita transkripte. Zamislite da svaka kompjuterska pretraga, depeša, telefonski listing treba da se pročitaju. A onda sve to treba prekucati i napisati izveštaj. Nama najosnovnije stvari Vil je primoran da improvizuje pomoću mikrofona, diktafona i raznih text-to-speech i speech-to-text programa. Činjenica da je pored svega toga jako dobar u svom poslu možda zvuči neverovatno, ali je toliko dobro upakovana da ni na trenutak nisam pomislio da mu nije mesto u Džordžijskom birou. Savršeno osmišljen lik Vila Trenta baca u zapećak glavnu žensku ulogu Fejt Mičel, koja nimalo ne zaostaje po karakterizaciji i unikatnosti, kao žena koja se sa četrnaest porodila i svakodnevno se suočava sa predrasudama i posledicama prouzrokovanim tinejdžerskom trudnoćom. Njeno „ne trpim sranja“ ponašanje dosta podseća na Kizmin Rajder iz Boša, s tim da ima mnogo više pokrića za isto, s obzirom na to šta je sve morala da prođe da bi se našla tu gde jeste.

Što se tiče stila, Sloterova je tačna i precizna, ali umnogome maštovitija od svojih kolega, što zbog izvanrednih zapleta, što zbog izopačenih detalja samih zločina. Muške tačke gledišta piše savršeno, dok mi je Fejt na momente bila previše emotivna i melodramatična, ali ko sam ja da sudim o ženskom razmišljanju. Sami slučajevi po tematici podsećaju dosta na seriju „Zakon i red: Odeljenje za specijalne žrtve“ tako da, ako ne volite da čitate o seksualno motivisanim serijskim ubistvima i zločinima, možda bi bilo bolje da zaobiđete ove knjige. Ako ste pak oguglali kao ja, sigurno će vam se dopasti realistično opisane traume, međuljudski odnosi, psihološki dualitet samih ubica, kao i granice koje detektivi moraju da pređu da bi ih uhvatili. Za sve one koje to interesuje, Sloterova se povremeno bavi i romantičnom stranom života svojih protagonista, a suludi odnos Endži i Vila, neka mešavina ljubavi, navike i Stokholmskog sindroma, naročito je dobro napisan.

U romanima drugih pisaca mi se nije dopalo kada su njihovi detektivi u drugom planu, dok je u „Triptihu“ to odrađeno fantastično i pružilo mi je poseban uvid u to kako drugi policajci vide Vila. Takođe, Majklova i Šelijeva priča predstavljaju veoma inovativan pristup narativu (u maniru Tomasa Harisa, samo bez balavljenja nad impozantnim intelektom doktora Lektora).

„Izlomljeno“ obiluje konfliktima između Fejt i Vila, oca žrtve i Vila, Vilove šefice i Vila, i prosto je zapanjujuće kako ni za jedan od tih konflikata nije Vil kriv, koji se u svakom trenutku trudi da bude neprimetan uprkos svojoj visini, statusu i izvanrednoj sposobnosti zapažanja. To čitaoca nedvosmisleno smešta u njegov ugao, te se radujemo njegovim „Eurekama“ i rastuže nas uvrede i verbalno/psihičko/fizičko zlostavljanje koje trpi.

Omiljeni od ova tri naslova mi je svakako „Postanje“ zbog neprestane akcije i tenzije od prve stranice, jezivih biblijskih motiva, kao i potpuno neočekivanih obrta u trenucima kad je ubica praktično svima već poznat. A i sama scena koja otvara roman, gde dvoje staraca u vožnji kroz šumu udaraju nešto što je istrčalo, u meni je probudila stare strahove i naterala me da proživim ponovo sve bliske susrete sa lisicama, šakalima i ostalom divljači koji su neizbežni kad živite pored nacionalnog parka.

Zbog izvanredne karakterizacije i svežeg pogleda na žanr, preporučujem svim ljubiteljima trilera ovaj serijal i iskreno se nadam da će Laguna nastaviti sa izdavanjem.

Za kraj, nevezano za ove knjige, ali donekle u skladu sa temom – zvučne knjige. Da li vam je mama čitala bajke kada ste bili mali, a kasnije prešla i na priče, pa i knjige za decu? Sledeći put kad budete čitali ili razmišljali o audio-knjigama, gledajte na njih kao na još jednu bajku koju vam priča neko ko možda to ne radi s toliko ljubavi kao vaša majka, ali ulaže podjednaku količinu truda da vam dočara svet sadržan u stranicama. I setite se Vila Trenta i sestre Karin Sloter, i nekih dvadeset procenata populacije naše planete koji pate od blažih ili težih oblika disleksije, kao i trideset šest miliona slepih (podatak sa Gugla)  pre nego što kažete bilo šta negativno za audio-knjige. Ovu objavu nije sponzorisao Audible. Hvala na pažnji.

Izvor: povrsniprikazi.wordpress.com