Postoji određena vrsta emocionalne povređenosti koja je neophodna kako bismo se opredelili za pisanje o ličnim ljubavnim iskustvima. Mnogi koji su doživeli tako nešto složiće se da ih je ovaj snažan osećaj pokrenuo da razmišljaju, govore ili čine nerazumne, čak i sulude stvari – stvari koje ne bi nužno podelili sa svojom okolinom. Nije nikakava tajna da nas zaljubljenost može naterati da ostanemo predugo u situacijama u kojima ne bi trebalo da budemo, da gajimo nadu u stvari koje se nikada neće dogoditi, koje nas pritom sputavaju da krenemo u potragu za nečim boljim. Glen Dikson je i te kako upoznat sa ovakvom stvarnošću, a kroz svoje memoare, „Julijin odgovor“, otvorio je i pružio čitaocima svoj život, i svoje izmoreno srce, kako bi otkrio njegove mane na putu koji vodi ka pronalaženju i zadržavanju te nesaznatljive, proslavljene ljudske emocije.

Diksonovo nesrećno iskustvo sa neuzvraćenom ljubavlju delimično je inspirisalo njegov prvi odlazak u prelepu Veronu, dom Šekspirovih poznatih mladih i prokletih ljubavnika Romea i Julije. „Stigao sam... ponevši sa sobom mnogo pitanja“, napisao je Nikson. „Došao sam kako bih nešto naučio. Nešto o ljubavi i možda nešto o Šekspiru.“ U Julijinoj kući ili  u „Casa di Giulietta“ Dikson se prihvata mazohističkog posla i preuzima posao odgovaranja na brdo pisama koja neprestano stižu tragičnoj heroini; neverovatna gomila pisama stiže joj sa svih krajeva sveta od beznadežnih romantičnih duša. (Na hiljade ih stiže u kancelariju svake godine, i na svako od njih je odgovoreno.) S obzirom na to da interesovanje za ovu Šekspirovu tragediju ne jenjava, i da je osećaj izgubljenosti u ljubavi nešto što je s vremenom nepromenjivo, Dikson sa velikom brižljivošću pristupa svom poslu, prikovan za svoj radni sto, i odgovara na svaku molbu i daje savete kako bi razdvojene ljubavnike ponovo spojio.

„Gde je moj Romeo?“, stoji u jednom pismu. „Kako da ga pronađem?“

Kao jedan o Julijinih vernih „sekretara“ (jedini je muškarac pored mnogobrojnih iskusnih koleginica), Dikson pažljivo i ozbiljno odgovara na poruke zaljubljenima slomljenih srca sa više ili manje uspeha. Dok se trudi da ponudi neznanicma utehu i nadu, Dikson duboko promišlja o bolu, obećanju i neophodnosti naše teško objašnjive emocije. Zajednički doživljaj samoće ne pruža mu samo preko potrebnu utehu, već i dublje razumevanje pojma romantične ljubavi i odgovor na pitanje šta ona predstavlja onima koji su imali priliku da je dožive. Sa svakim pismom on evocira svoje pogrešne odluke, i s vremenom pronalazi neophodnu tačku gledišta sa koje može jasno da sagleda svoj život.

Dikson umešno unosi sopstvena iskustva iz života u Veroni, osvrćući se na svoje najveće razočaranje u ljubavnom životu – još živa i nezaboravljena veza sa Kler, ženom za koju je mislio da je njegova srodna duša. To je romantična priča ispunjena osećajem srama, koja je neminovno vodila ka razočaranju, poput gledanja nesreće na usporenom filmu, koja se odužila više nego što bi inače trajala. Doživevši konačan ljubavni lom, Dikson završava hiljadama kilometara daleko od kuće u potrazi za lekom za svoju melanholiju. Čak i kada čitaoci zateknu sebe kako u pojedinim trenucima viču, teško im je da se ne dive piščevim kasnijim pokušajima da na kraju dođe do prave ljubavi.

Srećom, postoji još mnogo nade zakopane u ruševinama Diksonovog slomljenog srca. Neki od najboljih delova u knjizi su oni koji prikazuju Diksona, profesora koji 20 godina predaje engleski jezik u srednjoj školi, kako uvodi svoje odeljenje u ljubavni svet Romea i Julije. Zainteresovanost učenika da učestvuju u obrađivanju jedne od najpoznatijih i najproslavljenijih priča jeste zapravo nešto što ih najviše intrigira da sagledaju samu prirodu ljubavi – njeno osvajanje, tragičnost, čak i njen besmisao. („Pa, ono, kako znaš da to nije samo zaljubljenost ili nešto slično?“) Čitajući tekst njihovim očima, dobijamo novo i moderno sagledavanje problematike, i osnaženo interesovanje u vezi sa njenim značajem, lepotom i kulturnim opsegom.

 Uz pomoć „Julijinog odgovora“ Dikson se pridružio tradiciji pustolovnih i spisateljskih memoara (kao „Jedi, moli, voli“), i uprkos njegovom uverenju da poseduje skromno znanje o temi o kojoj piše, njegove misli o ljubavi protkane su divljenjem, velikodušnošću, osećajnošću i istinitošću. Dikson je u stanju da sa neospornim uspehom prenese istoriju regiona koji prikazuje i Šekspirova dobro poznata dela sa dubokim ličnim doživljajem, pružajući nove sadržaje u okviru već poznatih tema. Dikson poseduje uvid iz ugla školarca i pristupačnost jednog profesora i koliko god ga njegova priznanja na kraju činila ranjivim, on se ne plaši da otkrije svoje mane kako bi došao do univerzalnog iskustva slomljenog srca – jedno po jedno pismo.

Sve u svemu, „Julijin odgovor“ je kvalitetno strukturirano i u suštini lako čitljivo štivo memoarskog karaktera sa, možda, predvidljivim i zadovoljavajućim krajem. Sveobuhvatna pouka neće biti  iznenađujuća za bilo koga ko se upustio u posao lečenja slomljenog srca, ali to je večita pojava. Naravno, ne možete prisiljavati pravu ljubav da vam se dogodi. Njena pojava je srećna slučajnost; ona nepozvana kuca na vrata i posetiće vas kada je ne budete očajnički tražili. Paradoksalno, Dikson na ugodan i topao način govori o slamanju srca; generalna je istina da bi ga cinični ljudi mogli optužiti da isuviše ostrašćeno i ozbiljno pristupa pisanju, ali ne može mu se sporiti istinitost napisanog.

Kako bi Dikson rekao u svojoj knjizi: „ Mislim da prvo moraš da upoznaš sebe da bi mogao istinski da se zaljubiš – i da bi neko mogao da se zaljubi u tebe. U fazo­nu, kada voliš samog sebe, onda i drugi mogu da se povedu tvojim primerom.“ Ili kako je to Šekspir rekao: „Budite iskreni prema sebi.“

Izvor: beta.theglobeandmail.com