Prikaz Velikićevog „Bečkog romana“: Otac u samici
U knjizi nema prepoznatljive srednjoevropske rastrčanosti po gradu i slojevima istorije. Linija je pravolinijska. Do zatvora i natrag.
„Bečki roman“ Dragana Velikića (Beograd, 1953), objavljen u Laguni, govori o suđenju sinu, ali je jednako važno što otac istovremeno bespoštedno isleđuje sebe. Zaplet: u maju 2020. bečka policija privodi mladog psihijatra Pavla Marića, koga je devet kolega iz Centralne bolnice optužilo da ih je počastio kolačem i pritom izazvao simptome trovanja. Zbog skandala dobio je otkaz i bio smešten u istražni zatvor u Nojburgu kraj Beča. Na tu vest njegovi dugo razvedeni roditelji Andrej i Olga sastali su se u Austriji, zemlji u kojoj su živeli tokom Pavlovog odrastanja, stupivši na teren zajedničkih sećanja.
Računajući na reči pripovedača „Islednika“ (2015): „Ti si onda postao sam sebi mama (…) Zato se uvek pravdaš. U potaji čuvaš odgovor za objašnjenje svake namere. Stalno pod optužbom. Obustavi vođenje postupka nad samim sobom“ – rekli bismo da je otac ovde sada postao „sin“.
Od prvih redova on se samooptužuje jer je „dopustio da posumnja u dete“, tretirano ranije na prijemima i javnim skupovima poput „eksponata“, i dotle bežao od bola, izbegavajući da se potpuno prepusti osećanjima. Takođe, žudeo je za komforom, ubeđen da materijalna sigurnost sve rešava. U grehe računa i potrebu da stvari „drži pod kontrolom“; traži „alibi“ za svoj egoizam, snobizam, hronično nezadovoljstvo, karijerizam, glad za komoditetom. Zaobilaženje suštinskog zarad dnevne banalnosti.
Spisku nema kraja. „Sve vreme pokušava da intrigu koja se dogodila Pavlu objasni krivicom drugih, umesto da se suoči sa sobom, sa vlastitim zabludama“, izgovara na 90, ili: „Kao da je on bio u zatvoru, a ne Pavle“, na 123. stranici.
Pisac u dobroj priči – to je čovek u samici! Sličnoj onoj kroz čije zidove glavni junak čuje vozove u daljini. Jedino što u Velikićevom „Bečkom romanu“ nema prepoznatljive rastrčanosti po kvartu. Iako sa Gašparinijem iz prvenca „Via Pula“ (1988), doktorom za koga se pouzdano ne zna da li ga je ujeo pauk-latrodektus ili je pak iskusio „pipke pauka“, dodir „mrežice“ predviđene za slučajeve lečenja duboke depresije – deli nedoumicu. Može li se dubljim slojevima grada potražiti vlastiti lik?
Nema sumnje da i Marići poznaju periferiju, fasade, spiskove dežurnih apoteka, ali u toj mreži ispletenoj koracima oni najpre silno žele da nestanu, da se izgube u „bezimenom trenu svakodnevice“. „Grad je lonac pun otrovne pare, uzdiše Bruno. Otrgnuti se iz ledenog zagrljaja, razotkriti prevaru što pre“ – vraćamo uzdahe doktora Gašparinija.
Svako Velikićevo delo ujedno je iscrtana geografska mapa. Činjenica da ne otvaramo „Dosije Domaševski“ (2003), prozu o zaboravljenom pulskom graditelju i arhitekti, nego policijski dosije, mapiranje čini opasnijim. „Kartograf“ ucrtava sve kutke, izuzev Pavlovog stana čija vrata roditelji treba da otvore, uplašeni šta se krije među tim „konturama“. Predmeti moraju da ostanu tamo gde su ostavljeni ne bi li se sačuvao „nulti trenutak kada je napustio taj prostor“.
Osim vreve prestonice, junaci za utočište biraju „zabran prošlosti“, polje uspomena, gde bi osetili „blagost nedogađanja“, pređašnje mirnije doba, dosadu, mrtvilo, žudnju za zaboravom.
Porodični palimpsest, dakle, ostaje, ali je linija kretanja pravolinijska. Prateći istragu, ponedeljkom putuju u posetu. „Kreću se kao u nemom filmu“, gledajući iste usputne stanice i rešetke mostova. Zamišljamo njihove nedelje, podvlačeći red iz „Via Pula“: „Svet se širi samo nedeljom.“
Stil prati maršrutu. Precizan u izrazu, igrajući daleko preko granice dokumentarnog, bernhardovski je ogorčen na čitavu zemlju zbog nevolje kakva ga je zadesila. Pokazuje kako kafkijanska birokratija dovede pojedinca do često neutemeljene mržnje prema celoj državi, toliko da preteruje i priziva strahote logora.
Gašparinijevski je raspojasan tek pošto dođe momenat za tako nešto: „Uhvaćen pogledom iz vazduha, Menhetn mu se učinio kao ogromno krojačko jastuče u koje su zabodene stotine igli nebodera.“
Pavle ljutito pita: „Gde je nestao sveznajući pripovedač?“, svakako ne slučajno. Ukoliko je izlaz u vraćanju minulih vremena vezanih za detinjstvo, dana rasutih po bečkim pločnicima, ta vrata za psihijatra ostaju zaključana. Čak i po napuštanju tamnice. Nije prvi Velikićev lik sa željom da ostane sakriven zidinama nalik srednjovekovnom utvrđenju. Igra se očigledno ne nastavlja u tom lavirintu. Gde je njena nova početna tačka?
U suočavanju oca i sina pre koga treba „ispuniti neme mape odsutnosti“, rečima nadoknaditi očevu neprisutnost, ne prepuštati se nadalje njegovim izborima, srušiti zid iza koga nisu zalazili u sferu najintimnijih razgovora, ne osloniti se na „esperanto sporazumevanja“ i iskazivanje ljubavi ritualima, najčešće onom svedenom na ispitivanje ulica. Suština je u sinovljevom uzimanju sopstvenog života u ruke; oslobađanju iz „zatvora odrastanja“.
Romaneskno ishodište takvog sukoba zapravo jeste u preuzimanju apsolutne vlasti nad pričom. „Živeo sam u tvojoj priči“, zaključuje mladić, nakon što budu izmireni računi i završena dva spora. Onaj stvarni, sudski, i onaj koji daroviti književnik stalno mora da vodi rasečen između oštrih korica, besomučno preispitujući postupke.
„Bečki roman“ nije književni događaj godine isključivo zbog intrigantne teme („Pravi pisac ne izmišlja. Malo je pravih pisaca“ – izgovara majka u „Isledniku“), već zbog spremnosti da se glasnije i surovije nego ikada pre izbaci sav svoj otrov.
Autor: Mića Vujičić
Izvor: Radar
„Bečki roman“ Dragana Velikića (Beograd, 1953), objavljen u Laguni, govori o suđenju sinu, ali je jednako važno što otac istovremeno bespoštedno isleđuje sebe. Zaplet: u maju 2020. bečka policija privodi mladog psihijatra Pavla Marića, koga je devet kolega iz Centralne bolnice optužilo da ih je počastio kolačem i pritom izazvao simptome trovanja. Zbog skandala dobio je otkaz i bio smešten u istražni zatvor u Nojburgu kraj Beča. Na tu vest njegovi dugo razvedeni roditelji Andrej i Olga sastali su se u Austriji, zemlji u kojoj su živeli tokom Pavlovog odrastanja, stupivši na teren zajedničkih sećanja.
Računajući na reči pripovedača „Islednika“ (2015): „Ti si onda postao sam sebi mama (…) Zato se uvek pravdaš. U potaji čuvaš odgovor za objašnjenje svake namere. Stalno pod optužbom. Obustavi vođenje postupka nad samim sobom“ – rekli bismo da je otac ovde sada postao „sin“.
Od prvih redova on se samooptužuje jer je „dopustio da posumnja u dete“, tretirano ranije na prijemima i javnim skupovima poput „eksponata“, i dotle bežao od bola, izbegavajući da se potpuno prepusti osećanjima. Takođe, žudeo je za komforom, ubeđen da materijalna sigurnost sve rešava. U grehe računa i potrebu da stvari „drži pod kontrolom“; traži „alibi“ za svoj egoizam, snobizam, hronično nezadovoljstvo, karijerizam, glad za komoditetom. Zaobilaženje suštinskog zarad dnevne banalnosti.
Spisku nema kraja. „Sve vreme pokušava da intrigu koja se dogodila Pavlu objasni krivicom drugih, umesto da se suoči sa sobom, sa vlastitim zabludama“, izgovara na 90, ili: „Kao da je on bio u zatvoru, a ne Pavle“, na 123. stranici.
Pisac u dobroj priči – to je čovek u samici! Sličnoj onoj kroz čije zidove glavni junak čuje vozove u daljini. Jedino što u Velikićevom „Bečkom romanu“ nema prepoznatljive rastrčanosti po kvartu. Iako sa Gašparinijem iz prvenca „Via Pula“ (1988), doktorom za koga se pouzdano ne zna da li ga je ujeo pauk-latrodektus ili je pak iskusio „pipke pauka“, dodir „mrežice“ predviđene za slučajeve lečenja duboke depresije – deli nedoumicu. Može li se dubljim slojevima grada potražiti vlastiti lik?
Nema sumnje da i Marići poznaju periferiju, fasade, spiskove dežurnih apoteka, ali u toj mreži ispletenoj koracima oni najpre silno žele da nestanu, da se izgube u „bezimenom trenu svakodnevice“. „Grad je lonac pun otrovne pare, uzdiše Bruno. Otrgnuti se iz ledenog zagrljaja, razotkriti prevaru što pre“ – vraćamo uzdahe doktora Gašparinija.
Svako Velikićevo delo ujedno je iscrtana geografska mapa. Činjenica da ne otvaramo „Dosije Domaševski“ (2003), prozu o zaboravljenom pulskom graditelju i arhitekti, nego policijski dosije, mapiranje čini opasnijim. „Kartograf“ ucrtava sve kutke, izuzev Pavlovog stana čija vrata roditelji treba da otvore, uplašeni šta se krije među tim „konturama“. Predmeti moraju da ostanu tamo gde su ostavljeni ne bi li se sačuvao „nulti trenutak kada je napustio taj prostor“.
Osim vreve prestonice, junaci za utočište biraju „zabran prošlosti“, polje uspomena, gde bi osetili „blagost nedogađanja“, pređašnje mirnije doba, dosadu, mrtvilo, žudnju za zaboravom.
Porodični palimpsest, dakle, ostaje, ali je linija kretanja pravolinijska. Prateći istragu, ponedeljkom putuju u posetu. „Kreću se kao u nemom filmu“, gledajući iste usputne stanice i rešetke mostova. Zamišljamo njihove nedelje, podvlačeći red iz „Via Pula“: „Svet se širi samo nedeljom.“
Stil prati maršrutu. Precizan u izrazu, igrajući daleko preko granice dokumentarnog, bernhardovski je ogorčen na čitavu zemlju zbog nevolje kakva ga je zadesila. Pokazuje kako kafkijanska birokratija dovede pojedinca do često neutemeljene mržnje prema celoj državi, toliko da preteruje i priziva strahote logora.
Gašparinijevski je raspojasan tek pošto dođe momenat za tako nešto: „Uhvaćen pogledom iz vazduha, Menhetn mu se učinio kao ogromno krojačko jastuče u koje su zabodene stotine igli nebodera.“
Pavle ljutito pita: „Gde je nestao sveznajući pripovedač?“, svakako ne slučajno. Ukoliko je izlaz u vraćanju minulih vremena vezanih za detinjstvo, dana rasutih po bečkim pločnicima, ta vrata za psihijatra ostaju zaključana. Čak i po napuštanju tamnice. Nije prvi Velikićev lik sa željom da ostane sakriven zidinama nalik srednjovekovnom utvrđenju. Igra se očigledno ne nastavlja u tom lavirintu. Gde je njena nova početna tačka?
U suočavanju oca i sina pre koga treba „ispuniti neme mape odsutnosti“, rečima nadoknaditi očevu neprisutnost, ne prepuštati se nadalje njegovim izborima, srušiti zid iza koga nisu zalazili u sferu najintimnijih razgovora, ne osloniti se na „esperanto sporazumevanja“ i iskazivanje ljubavi ritualima, najčešće onom svedenom na ispitivanje ulica. Suština je u sinovljevom uzimanju sopstvenog života u ruke; oslobađanju iz „zatvora odrastanja“.
Romaneskno ishodište takvog sukoba zapravo jeste u preuzimanju apsolutne vlasti nad pričom. „Živeo sam u tvojoj priči“, zaključuje mladić, nakon što budu izmireni računi i završena dva spora. Onaj stvarni, sudski, i onaj koji daroviti književnik stalno mora da vodi rasečen između oštrih korica, besomučno preispitujući postupke.
„Bečki roman“ nije književni događaj godine isključivo zbog intrigantne teme („Pravi pisac ne izmišlja. Malo je pravih pisaca“ – izgovara majka u „Isledniku“), već zbog spremnosti da se glasnije i surovije nego ikada pre izbaci sav svoj otrov.
Autor: Mića Vujičić
Izvor: Radar
