Sve što čini slikar Ales, junak „Septologije“ nobelovca Juna Fosea, usmereno je ka jednom cilju: naslikati onu jednu jedinu, jedinstvenu sliku, onu koju nosi u sebi dok slika sve ostale, sliku koja će izroniti iz mraka i obznaniti smisao, konačni razlog post(oj)anja umetnika i njegovog dela. Biće to mukotrpan i težak posao na trusnom putu smene sumnje i nade. Uspeo je Ales na kraju i to nije onaj hepiend lake lektire – znaju to svi koji su pročitali ili čitaju Fosea. To je veliki romaneskni doprinos psihologiji i filozofiji umetnosti i stvaranja. Doprinos koji više ispituje skriveno od neskrivenog, nevidljivo od vidljivog, mrak i mračno koje je zapravo svetlosni izvor. Tezu da pisci, moguće je, čitavog života ispisuju jednu knjigu nijedan pisac nije nedvosmisleno potvrdio ili osporio. Čini se da ona opstaje poput nekakvog nevidljivog markera za određenje dometa pokretljivosti; kao opomena: izbeći ponavljanje postupka kada se učini da je manir zavladao pisanjem te zakoračiti u drugačije i, s druge strane, neprekidno tragati za suštinom i, poput Foseovog Alesa, ipak pronaći i napisati onu jednu knjigu kojoj su sve ostale prethodnica.

Novi roman poznatog i nagrađivanog pisca Dragana Velikića „Bečki roman“ temelji se na skupu bolnih iskustvenih sadržaja i ponovo aktualizuje ključno političko pitanje odnosa umetnosti i stvarnosti. Velikić je taj odnos rešio ne regresijom u postmoderne pripovedne tehnike ili tokove ranijih epoha, niti je testirao aktuelnu autofikcionalnu formu za priču koju želi da ispriča. Ostao je dosledan s jedne strane dosadašnjem vlastitom poetičkom toku, a s druge obogatio ga je nečim supstancijalno drugačijim, jednom uspešno izvedenom linijom prodora u ljudske strepnje, strahove, nadanja, poverenja i razočaranju vlastite emotivne, kognitivne, uopšte, sveukupne kapacitete koji nas čine ljudskim bićima. Da li je takav kvalitativno drugačiji prodor uslovljen pomenutim odnosom stvarnost/umetnost, tačnije jakom iskustvenom podlogom na kojoj se ona temelji ili nečim drugim, manje je važno.

Najvažnije je da smo dobili roman koji artikuliše onu nevidljivu nit iz mraka humane egzistencije i iznosi je na svetlost istovremeno formirajući spoznaju poput katarzičnog olakšavajućeg oslobođenja. Kao ona Alesova jedinstvena slika koja svetli svojim mrakom, Velikićev roman ima jedinstven efekat na čitaoca, a po svemu sudeći jedinstven je i u njegovom dosadašnjem opusu. O kakvom mraku je ovde reč? Najpre, u događajnoj ravni romana pratimo jedan gotovo trilerski zaplet u čijoj osnovi je intriga. A u osnovi te intrige je ono „tipično austrijski“, kako u romanu izgovara Daša Drndić, a citira je stomatolog Andrej uvek kada se tokom jednog teškog sudskog procesa spolja i spoznajnog procesa iznutra suoči sa sumnjom u vlastita dosadašnja uverenja o jednoj zajednici.

Dalje, nepravedno osumnjičen mladi doktor Pavle, Andrejev sin, kao žrtva intrige u bolnici u kojoj radi, onog „tipično austrijskog“, onog u celofan umotanog malograđanskog otpora prema Drugom, kamufliranog „tortama i kolačima“, pokreće važan sloj romana koji zapravo i nosi važan semantički smisao teksta, pomera težište od spoljašnjeg ka unutarnjoj tajnovitosti i njenom razrešenju. „Jel vidiš“, upitaće mladi doktor svog oca kada ga prvi put poseti u pritvoru sa majkom Olgom. „Jel vidiš“ postaje u tekstu mesto otpora Andrejevom konformizmu, potrebi da „tipično austrijski“ čuva zablude ne samo o Austriji već i zablude o odnosu sa bivšom ženom i sinom. „Jel vidiš“ izgovoreno je svaki put kad se junaci susreću najpre sa hipokrizijom austrijskog društva a onda i vlastitim ograničenjima.

Spoznaja spoljašnjih mehanizama pritisaka na Stranca i unutarnjih mehanizama pod svesnog zataškavanja znakova koji bi mogli i koji će, u određenom momentu, razbiti iluziju o porodici, sinovljevoj seksualnosti, Pavlovu iluziju o partneru koji ga je izneverio, Olginu iluziju O mužu i sinu, postepen je proces i prati ritam pripovedanja. Ono je zamišljeno kao izlaganje, jedan zaključni, aposteriori stav o krucijalnim životnim događajima koji, upravo određen prirodom tih događaja, nije mogao biti drugačiji nego bolno istinit.

Istina je ključno mesto umetnosti i književnosti. Umetnosti i književnost su medijumi iskazivanja istinitog, onog što jeste pod naslagama privida. U „Bečkom romanu“ je privid uslov i uzrok svega „dogođenog“ bez privida ne bi bilo Pavlovog, Andrejevog, Olginog suočavanja sa okolnostima a onda, još važnije, sa sobom. Privid ideje o uspehu, karijeri, ljubavi, braku, prijateljstvu, na koncu ideje o sebi samima. Takav privid okovao je junake ovog romana. I sa prividom su se izborili, pokrenuti onim važnim pitanjem koje mladi doktor postavlja: „Jel vidiš?“ Roman kao fikcionalizovana priča, a i „Bečki roman“ to jeste, ima svaku moguću priliku da kaže istinu.

Ako autor to želi i može. Velikić je to mogao i pričajući jednu priču sa trilerskim zaokretom, ispričao – bolje reći: izložio – sve o procesu spoznaje, sazrevanja znanja o spoljašnjem i unutarnjem. Svaki junak ovog romana – otac Andrej, sin Pavle, majka Olga i epizodni likovi uključeni u događajni tok zapleta i raspleta – potpuno su autentični. Pisac nije dozvolio da budu artificijelni zarobljenici ideja o otkrivanju istine, već autentični protagonisti, akteri procesa suočavanja sa stvarnošću koju su zamaglili vlastitim prividima. I tako se iz mraka, kao u slučaju Foseovog junaka, formirala jedinstvena slika – u ovom slučaju „Bečki roman“ Dragana Velikića.

Autor: Marija Nenezić
Izvor: Politika, Kulturni dodatak