Prikaz zbirke pripovedaka „Materija od koje se prave snovi“: Kratka ali ubitačna proza Etgara Kereta
Još od objavljivanja druge zbirke priča „Materija od koje se prave snovi“ 1994. godine pisac, filmski reditelj, dramaturg, TV scenarista, autor grafičkih novela i univerzitetski predavač Etgar Keret sveprisutna je ličnost na izraelskoj kulturnoj sceni.
Iako se obično protežu na samo nekoliko stranica, Keretove priče su neverovatno živopisne, maštovite i smele, često veoma smešne, a njegov humor nalazi se negde između Vudija Alena i Lenija Brusa. Uz roditelje koji su preživeli Holokaust, sestru koja je ultraortodoksna jevrejka i brata anarhistu, možda je i za očekivanje da su njegova dela tako beskompromisno neideološki orijentisana.
Upravo zbog svega toga Kereta kritikuje izraelska intelektualna stara garda. Umereno levičarski orijentisan pisac A. B. Jošua posebno ga je kritikovao zbog njegove dvosmislenosti, što nije česta pojava u zemljama koje su toliko razdeljene poput Izraela. Keret je pobio ovu tvrdnju – u štampi, kao i tokom žestoke debate kada se licem u lice susreo sa Jošuom – ujedno kritikovavši liberalnu izraelsku književnost zbog čestog nipodaštavanja Palestinaca i negativnog stava prema njima.
Ta dvosmislenost dovela je do toga da su Kereta napale obe strane političkog spektra – i Palestinci i Izraelci. U slučaju priče iz 1994. godine Otkočen i zakočen, u kojoj Palestinac ismeva stražara, pripadnika izraelskih odbrambenih snaga, sve dok ga vojnik ne ubije od batina, Keretovo odbijanje da zauzme bilo kakvo moralno stanovište ga je obeležilo i kao netolerantnog cionistu i kao antisemitu.
Budući da Keretova dela predstavljaju reakciju na tradicionalnu izraelsku književnost, njegove priče su savršeno pogodne za čitaoce koji ne razlikuju Hamas od humusa. Stavite jednu od njegovih zbirki priča u džep i, kad god imate pet minuta slobodnog vremena, možete uskočiti u svetove koji iz dana u dan deluju sve uvrnutije. Prva njegova priča koju sam ikada pročitao, Debeli, opisuje čoveka koji otkriva da se njegova prelepa devojka tokom noći pretvara u muškarca – fudbalskog navijača koji se smuca po barovima, pije pivo i jede biftek. Ova priča, sagledana iz jednog ugla, može da deluje kao dobro ispričan vic, a opet, kada se sagleda iz drugog ugla, može se reći da poseduje izvesnu političku dimenziju, ali ujedno predstavlja i dirljivo istraživanje prijateljstva koje povezuje ljubavnike, baš kao što to čini i strast.
Spoj stvarnog i nestvarnog uz emocionalnu iskrenost upravo definiše Keretovu prozu. Njegov jezik je iskren, deluje kao da vodi razgovor sa čitaocem i nema tu suvišnih reči, pa njegova jednostavnost nadmašuje izvanredan osećaj za tajming i time sprečava da se čudne stvari koje je zamislio pretvore u čist hir. Njegove najbolje priče, kao što su Šuplji ljudi i Rođendan bez mađioničara, istovremeno pružaju trenutno zadovoljstvo, ali ostavljaju i trajan utisak na čitaoce.
Keret piše o raznim temama, iako se neke od njih ponavljaju. Mnoge priče tiču se vojske, što je i očekivano za društvo u kome obavezni vojni rok iznosi tri godine za muškarce, a 21 mesec za žene. Holokaust se često nazire negde u pozadini, iako se sa ironijom preispituje način njegovog obeležavanja. Autor se opsesivno vraća samoubistvu kao temi (kada je imao 19 godina, njegov najbolji prijatelj ga je zamolio da donese nešto iz susedne sobe, a zatim se ubio).
Međutim, nakon uzastopnog čitanja više Keretovih priča može se uvideti da se sve ono o čemu one govore sliva u jednu sveobuhvatnu temu. Bilo da su duhoviti ili tužni, izmišljeni ili autobiografski, Keretovi likovi zaista pokušavaju da se snađu u svetu koji retko ima smisla. U intervjuu za časopis Believer iz 2006. godine Keret je objasnio:
„Mislim da bi jedino autentično osećanje vezano za život trebalo da bude osećaj poraza. To je izgubljena bitka. Umrećete. Civilizaciji će doći kraj... Ako zaista shvatate šta se dešava... trebalo bi da osetite neku vrstu očaja. Ali to ne znači da ne možete da volite svoj život ili da pokušate da ga poboljšate."
Bilo da govore o ljudskoj pogrešivosti, divljačkom licemerju, bilo da oplakuju gubitak ili samo ukazuju na to koliko život može da bude uvrnut, Keretove jezgrovite i jedinstvene priče nam poručuju da je svet prilično nepravedno mesto za život, ali da je to jedino mesto koje imamo.
Autor: Kris Pauer
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Iako se obično protežu na samo nekoliko stranica, Keretove priče su neverovatno živopisne, maštovite i smele, često veoma smešne, a njegov humor nalazi se negde između Vudija Alena i Lenija Brusa. Uz roditelje koji su preživeli Holokaust, sestru koja je ultraortodoksna jevrejka i brata anarhistu, možda je i za očekivanje da su njegova dela tako beskompromisno neideološki orijentisana.
Upravo zbog svega toga Kereta kritikuje izraelska intelektualna stara garda. Umereno levičarski orijentisan pisac A. B. Jošua posebno ga je kritikovao zbog njegove dvosmislenosti, što nije česta pojava u zemljama koje su toliko razdeljene poput Izraela. Keret je pobio ovu tvrdnju – u štampi, kao i tokom žestoke debate kada se licem u lice susreo sa Jošuom – ujedno kritikovavši liberalnu izraelsku književnost zbog čestog nipodaštavanja Palestinaca i negativnog stava prema njima.
Ta dvosmislenost dovela je do toga da su Kereta napale obe strane političkog spektra – i Palestinci i Izraelci. U slučaju priče iz 1994. godine Otkočen i zakočen, u kojoj Palestinac ismeva stražara, pripadnika izraelskih odbrambenih snaga, sve dok ga vojnik ne ubije od batina, Keretovo odbijanje da zauzme bilo kakvo moralno stanovište ga je obeležilo i kao netolerantnog cionistu i kao antisemitu.
Budući da Keretova dela predstavljaju reakciju na tradicionalnu izraelsku književnost, njegove priče su savršeno pogodne za čitaoce koji ne razlikuju Hamas od humusa. Stavite jednu od njegovih zbirki priča u džep i, kad god imate pet minuta slobodnog vremena, možete uskočiti u svetove koji iz dana u dan deluju sve uvrnutije. Prva njegova priča koju sam ikada pročitao, Debeli, opisuje čoveka koji otkriva da se njegova prelepa devojka tokom noći pretvara u muškarca – fudbalskog navijača koji se smuca po barovima, pije pivo i jede biftek. Ova priča, sagledana iz jednog ugla, može da deluje kao dobro ispričan vic, a opet, kada se sagleda iz drugog ugla, može se reći da poseduje izvesnu političku dimenziju, ali ujedno predstavlja i dirljivo istraživanje prijateljstva koje povezuje ljubavnike, baš kao što to čini i strast.
Spoj stvarnog i nestvarnog uz emocionalnu iskrenost upravo definiše Keretovu prozu. Njegov jezik je iskren, deluje kao da vodi razgovor sa čitaocem i nema tu suvišnih reči, pa njegova jednostavnost nadmašuje izvanredan osećaj za tajming i time sprečava da se čudne stvari koje je zamislio pretvore u čist hir. Njegove najbolje priče, kao što su Šuplji ljudi i Rođendan bez mađioničara, istovremeno pružaju trenutno zadovoljstvo, ali ostavljaju i trajan utisak na čitaoce.
Keret piše o raznim temama, iako se neke od njih ponavljaju. Mnoge priče tiču se vojske, što je i očekivano za društvo u kome obavezni vojni rok iznosi tri godine za muškarce, a 21 mesec za žene. Holokaust se često nazire negde u pozadini, iako se sa ironijom preispituje način njegovog obeležavanja. Autor se opsesivno vraća samoubistvu kao temi (kada je imao 19 godina, njegov najbolji prijatelj ga je zamolio da donese nešto iz susedne sobe, a zatim se ubio).
Međutim, nakon uzastopnog čitanja više Keretovih priča može se uvideti da se sve ono o čemu one govore sliva u jednu sveobuhvatnu temu. Bilo da su duhoviti ili tužni, izmišljeni ili autobiografski, Keretovi likovi zaista pokušavaju da se snađu u svetu koji retko ima smisla. U intervjuu za časopis Believer iz 2006. godine Keret je objasnio:
„Mislim da bi jedino autentično osećanje vezano za život trebalo da bude osećaj poraza. To je izgubljena bitka. Umrećete. Civilizaciji će doći kraj... Ako zaista shvatate šta se dešava... trebalo bi da osetite neku vrstu očaja. Ali to ne znači da ne možete da volite svoj život ili da pokušate da ga poboljšate."
Bilo da govore o ljudskoj pogrešivosti, divljačkom licemerju, bilo da oplakuju gubitak ili samo ukazuju na to koliko život može da bude uvrnut, Keretove jezgrovite i jedinstvene priče nam poručuju da je svet prilično nepravedno mesto za život, ali da je to jedino mesto koje imamo.
Autor: Kris Pauer
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj
