I nakon više od sedamdeset godina pošto je okončan Drugi svetski rat, a sa njime i nacistički genocid nad Jevrejima, ne možemo a da se nakon čitanja knjige poput „Tetovažera iz Aušvica“ ne zapitamo: zar je moguće da se sve ovo stvarno događalo?

Nevericu neće umanjiti ni činjenica da je Heder Moris zasnovala priču na potpuno istinitim događajima, i to nakon mnogobrojnih razgovora sa Jevrejinom koji je preživeo logor Aušvic i koji je zapravo glavni junak same knjige.

Ipak, znajući da je Holokaust priča koja verovatno nikada neće biti ispričana do kraja i da svaka sudbina tog masovnog stradanja zaslužuje posebnu knjigu, brzo ćemo prihvatiti bolnu istinu da se ono što čitamo u „Tetovažeru iz Aušvica“ zaista desilo, pa koliko god da nam poneke scene u svojoj morbidnosti deluju izvan granica realnosti, čak i izvan granica svakog poimanja zločina i torture.

Ono što će mnogim čitaocima verovatno biti neobično već na prvi pogled, a što ovu knjigu izdvaja od mnogih drugih publikacija o zloglasnim logorima, to je položaj glavnog junaka, koji nije kapo, ali ipak uživa izvesne privilegije, jer je zadužen da tetovira brojeve na rukama tek prispelih Jevreja, Roma i ostalih zatočenika Aušvica. I kad je već u takvom položaju, onda tetovažer iskorišćava male ali dovoljne povlastice, te na razne načine pomaže brojnim zatvorenicima, sve vreme se držeći ideje da i spas jednog čoveka može značiti spas celog sveta.

A ono što će svakog čitaoca posebno fascinirati, to je neočekivan razvoj jedne ljubavne priče na mestu gde istrajava samo smrt i gde se od opaske „imamo posla“ ledi krv u žilama.

Koristeći se kakvim-takvim privilegijama i poverenjem koje je zadobio kod nacističkih oficira, tetovažer uspeva da stupi najpre u kontakt, a zatim i u ljubavnu vezu sa ženom kojoj je lično istetovirao broj na ruci, što se pokazalo kao sudbonosni momenat u njihovim životima.

Zahvaljujući snazi i veri, glavni junak uspeva da sačuva život svoje voljene i da je nakon rata pronađe kako bi sa njom proveo ostatak života, a kao što nije prihvatao da ostane rastavljen od nje dok je bila živa, tako je i nakon njene smrti žurio da oper budu zajedno – to je bivši tetovažer sâm rekao autorki knjige, pa će nas ova njegova izjava dirnuti pri samom kraju priče, kad smo već pomislili da nas ništa više ne može uzbuditi.

I pored toga što radnja uglavnom prati život jednog logoraša, ipak je ova knjiga značajna kao svedočanstvo o celom jednom sistemu, koji je planski zlostavljao i ubijao čitave nacije, neretko uz asistenciju lekara kojima za odabir pacijenata nije bolest bila kriterijum, nego etnička pripadnost. Takođe nam „Tetovažer iz Aušvica“ još jedanput ukazuje na ličnosti koje su se mračnim slovima upisale u istoriju, a čiji se zločini ponekad relativizuju ili čak zaboravljaju.

Značajno je i to što se Heder Moris nije zadržala samo na tetovažerovom životu u Aušvicu, nego je prikazala i kako su izgledali dani nakon logora – a pokazaće se da ni taj period nije bio mnogo lakši, jer ako se u logoru trebalo snalaziti sa hladnokrvnim i morbidnim čuvarima, na slobodi se trebalo snaći u haosu koji je rat ostavio za sobom, a zatim opstati u jednom sasvim novom poretku, kome nije promaklo da liši slobode i čoveka koji je dovoljno patio pod prethodnim režimom.

Neizmeran je značaj koji će „Tetovažer iz Aušvica“ tek imati i za istoriju i za književnost, jer od zaborava je spasena jedna potresna i nesvakidašnja logorska ljubavna priča, predočeno je novim generacijama koje su to strahote zbog kojih se i danas drhti kad se spomene Aušvic, a pritom je najveći deo priče dat iz ugla čoveka kome je mala privilegija donela teško breme, pošto je – prema neprimerenim rečima jednog naciste – bio verovatno jedini Jevrejin koji je ušao u peć i iz nje se vratio živ.

Auro: Dušan Milijić