Roman „Lutajući Bokelj“ Nikole Malovića, u izdanju Lagune, još dok je bio u nacrtu, dobio je nagradu iz Fonda „Borislav Pekić“ i našao se što u užim što u širim izborima svih relevatnih književnih nagrada. To dovoljno govori o vrednostima ovoga štiva.

Delo je vredno ne samo zato što je prožeto bokeljskim temama, bojama i mirisima, nego zato što je univerzalno po značenjima.

U emisji „Kulturni krugovi“ Radio Beograda 2 imali smo razgovor sa autorom, međutim, sasvim je umesno govoriti o romanu „Lutajući Bokelj“ i u ovoj emisiji, u emisji „Nevidljivi ljudi“, jer je roman prožet motivom radija i istisnut je iz pera jednog veoma plodnog radio spisatelja. Naime, Nikola Malović je punih šest godina, negde od 2001. pa do 2006. imao na kotorskoj stanici Radio Skala autorsku emisiju. Nju je prve tri godine radio svakodnevno, a sledeće tri godine tri puta nedeljno.

Ta emisija se zvala upravo „Lutajući Bokelj“. I bilo je upravo 1635 izdanja jedne ambiciozne serije, čiji je cilj bio da otkrije Boku Bokeljima, da upozna stanovnike Boke sa istorijom Zaliva, legendama, malo poznatim čarima, podvodnim svetom, kulturnim i umetničkim vrednostima, a sve to iz pomalo pomerenog, autorskog ugla, na način invencije, ne puke deskripcije.

Razume se, u odnosu na roman, to je bila samo ogromna građa.

Ono što je Malović uneo u knjigu morao je da univerzalizuje, da uskladi sa svojom osnovnom namerom, sa osnovnom semantikom dela. Namera je bila potvrđivanje jednog identiteta, jedne nenadoknadive vrednosti kakva je Boka – naspram sila koje žele da u svim krajevima zemljine kugle sprovedu homogenizujuću recepturu iz dominantnog centra; ta receptura stalno je nazivana demokratskom, mada je ona odavno izneverila ideje klasične demokratije.

Iz romana se vidi da je Malovićeva Boka, antiutopijska opomena, već u rukama tog Centra, da je u rukama tzv. Ujedinjenih zemalja i Visokog predstavnika, koji se pita za sve, pa i za opstanak jedne hrabre i nekonvencionalne emisije kao što je „Lutajući Bokelj“.

Dodao bih da prva rečenica Malovićevog romana glasi: „Još uvijek mislim na srpskom“. Ovo mišljenje na srpskom znači zapravo mišljenje koje je u suštini antiglobalističko. Ovim je delom srpska književnost dobila ne samo svoj prvi mediteranski roman, ili bar svoj prvi autentični mediteranski roman, nego i svoj prvi neskriveno antiglobalistički roman – i to sve u sred velike produkcije dela koja su programski evropska i globalistička – i to u perspektivi koja je naizgled bez alternative.

Naravno da nikakav idejni svet ne može ni da upropasti ni da da vrednost književnom delu, zato napominjem da je reč o romanu koji je pisan veoma sveže i originalno, sa bogatom, višeslojnom leksikom, bravuroznom, visokopismenom rečenicom, postavljenom u visokom stilu.

Roman je stilski izveden čisto, iz centralne perspektive samog Lutajućeg Bokelja koji krstari Bokom u potrazi za motivima za svoju radio emisiju. Zapravo se u knjizi smenjuju epizode tog krstarenja i doživljavanja različitih životnih situacija, i poglavlja koja su navodni zapisi urađenih radio emisija. Sličan postupak primenio je, da podsetim, svejevremeno Mario Vargas Ljosa u romanu Tetak Hulio i piskaralo, gde se takođe motiv romana javlja u sličnom preplitanju životnih i studijskih epizoda.

Rekao bih da nam je još jedna analogija neophodna u ovom trenutku, a nju povlačimo sa iskustvom književne avangarde iz prve trećine prošloga veka, sa romanom Valtera Rutmana, čiji je glavni junak bio jedan grad. (...) Malović nema za predmet pisanja kad i za glavnog junaka jedan grad, nego ima jedan zaliv. Po mnogim ocenama, nekim čak i zvaničnim – jedan od najlepših na svetu – Boku Kotorsku.

Malovićev rukopis nije avangardan, ali je visokomoderan. Najbliži je možda takozvanom magijskom realizmu velikih latinoameričkih pisaca. Sama reč govori o tome šta je ovde po sredi, jer se u magijskom realizmu prepliću realistički motivi i postupci sa jakim i ekspresivnim fantastičkim slikama. U romanu one zaista dopuštaju puni razmah Malovićeve ekspresije i nadahnute rečitosti.

Upoznao bih vas i sa nekim fragmentima od kojih je sklopljen roman „Lutajući Bokelj“. U jednom od tih fragmenata, na primer, pojavljuje se na Trgu pjesnika u Budvi, književni kritičar i teoretičar Aleksandar Jerkov, ali ne na običnoj književnoj večeri. On pred okupljenom publikom samo sedi u kupaćim gaćicama, i to u pozi duboko zamišljenog Rodenovog Mislioca, a iza njega je natpis koji govori o sadržaju te seanse. Natpis glasi: Promotivna upitanost Aleksandra Jerkova – Ko je najveći bokokotorski pisac? I dok Jerkov tako u kupaćim gaćicama sedi i razmišlja na temu, nemo, pred njim na pločnik padaju i razbijaju se školjke, koje iz svojih kljunova ispuštaju, negde na visinama, galebovi što lete iznad Trga pjesnika.

U drugom fragmentu, galeb Serafim diže Lutajućeg Bokelja snagom krila, i uzdiže ga do hotelskog prozora iza kojeg pisac Adam Jevremovič, a to je očigledna aluzija na Jevrema Brkovića, vrši satanistički obred sa petnaestak razodevenih devojaka i mladića. U obredu jedna devojka biva rastrgnuta od drugih, biva žrtvovana dakle, dok je svetosavlje izloženo kletvi i crnoj magiji.

I još jedan detalj: pred kraj romana pojavljuje se Rade Neimar, ličnost iz srpske kulturne tradicije. On sprečava Lutajućeg Bokelja da se pod dejstvom droge, paradisexa, koji je nevoljno na neki način uzeo, upusti u seksualne orgije koje su vrhunac satanske noći – a u što se pretvorila Fešta nad feštama, kotorska Bokeška noć. Da bude sprečen, to je glavni junak, tj. fiktivni narator ove knjige, i želeo. Jer on kao savremeni Odisej – paralela sa Odisejom je razvijena u 24 poglavlja – nastoji da se vrati svojoj ženi, porodici i Itaci. Reč je o povratku tradicionalnim, hrišćanskim vrednostima, nasuprot savremenom globalizmu. Kao što, recimo, u Vrlom novom svetu Oldosa Hakslija, taj ujedinjeni dominantni svet drži stanovništvo pod nekom vrstom anestezije deleći im somu, vrstu droge, tako se ovde deli paradisex.

Rekao bih, to je osnovni problem sa romanom „Lutajući Bokelj“ Nikole Malovića: jedan idejni svet, koji je kod nas bio u centru mnogih krajnje arhaičnih i slabih knjiga, ovde je okosnica jednog veoma talentovanog pripovedanja i jednog živog modernog romana, ali je, kada govorimo o problemu, to sigurno više problem nas čitalaca i književnih kritičara, nego što je upitanost za ovog pisca, i našeg, još jednom napominjem, doskorašnjeg kolege.

Knjiga ostaje.

Ðorđe Malavrazić, Glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2