„Pećina“ je jedan od Saramagovih romana koji, zajedno sa romanima „Slepilo“ i „Sva imena“ čine triptih piščevog viđenja kapitalizma. Inspirisan Platonovim „Mitom o pećini“, Saramago pripoveda još jednu priču o borbi malog čoveka i sistema. Ovog puta, protagonista je Siprijano Algor, grnčar čija porodica već decenijama snabdeva Centar keramičkim posuđem koje proizvodi. Jednog dana, kada Siprijano bude nosio novu turu posuđa u prodavnicu, poslovođa će ga obavestiti o raskidu saradnje. Naime, njegovo posuđe više ne nailazi na potražnju, vreme keramike je prošlo, plastika je ta koja je sada u modi, što zbog svoje praktičnosti, što zbog lakoće. Siprijano neće odmah odustati i zajedno sa kćerkom će pokušati da proizvede figurice koje bi njegovu delatnost mogle da vrate na tržište. Posle ankete koja će pokazati da kupci nisu preterano zainteresovani za ovaj proizvod, Siprijanu ne ostaje ništa drugo nego da se zajedno sa kćerkom i njenim suprugom iz porodičnog doma preseli u Centar.

Kao i uvek, Saramago i u „Pećini“ čvrsto zauzima stranu pojedinca. Centar je, u orvelovskom maniru, opisan kao potpuno dehumanizovan kompleks u kojem je svaki stanovnik pod budnim okom kamera, dužan da poštuje pravila, i koji veštačkim putem nadoknađuje sve ono što bi jedno ljudsko biće moglo poželeti, bez potrebe da napusti zidove ovog megapolisa: zabavu, izložbe, prodavnice, ali i posebne prostorije sa različitim vremenskim prilikama koje možete „poručiti“ ukoliko to poželite:

„Pošto platiš i pošto ti daju kabanicu, kapu, gumene čizme i kišobran, sve u raznim bojama, možeš da uzmeš i sve crno, ali za to se dodatno plaća, prelaziš u jednu svlačionicu u kojoj ti glas iz zvučnika naređuje da nazuješ čizme, kabanicu i kapu, i zatim ulaziš u neku vrstu hodnika u kojem ljudi stoje u redu po četvoro, ali s dosta prostora između da bi mogli slobodno da se kreću […] Onda je počela da pada kiša, prvo pokoja kapljica, onda malo jače, svi smo otvorili kišobrane, i onda nam je glas iz zvučnika izdao naređenje da krenemo napred, to se ne može opisati, treba to doživeti, kiša je počela da pljušti kao iz kabla, onda je odjednom krenula vetrina, jedan nalet, drugi […] ljudi proklizavaju, padaju, ustaju, opet padaju, kiša se pretvara u potop […] Onda smo se vratili nazad i odmah je počeo da pada sneg […] I to su bile vremenske prilike, upita Marta, Da, Nije to nešto što može da se vidi svakog dana tamo napolju.“

Sam život u Centru isplaniran je do tančina, osmišljen tako da imitira stvarnost. Stanovnici dolaze bez ličnih stvari u već nameštene stanove, čiji prozori gledaju u unutrašnjost kompleksa. Čitav grad odiše uniformisanošću, praćenu vedrim sloganima poput: Prodali bismo vam sve ono što vam treba, ali bismo više voleli da vama treba ono što vam mi nudimo ili: Vi ste naša najbolja mušterija, ali, molimo vas, nemojte to reći svojim komšijama, koje Siprijano u svojim obilascima zapisuje (i zbog toga nailazi na prekor čuvara). Siprijanovo odbijanje da se povinuje pravilima i znatežiljnost zbog koje je već opomenut, dovešće ga do otkrića zastrašujućeg prizora, skrivenog duboko ispod temelja Centra, i nateraće ga da zauvek napusti to mesto i vrati se u svoje selo.

Platonova alegorija o pećini, po kojoj čitav roman nosi naziv, ukazaće se čitaocu direktno na kraju romana, ali za razliku od originalnog mita, Saramago već od prvih stranica gradi priču sa nadom u moguće spasenje. Funkcionisanje modernog, potrošačkog društva jeste nalik na Platonovu pećinu: u njemu većina gubi svoju individualnost (čak je i potreba za individualnošću nametnuta i uniformisana) i korača u ritmu koji je odredio drugi. Ali beg je moguć i život van lažnog sjaja Centra je onaj u kojem pisac vidi utopiju.

Ukoliko ste se već susreli sa Saramagovim delima i zavoleli njegovo pisanje, „Pećina“ vam neće teško pasti i uživaćete u čitanju. Ako, pak, do sada niste imali prilike da čitate dela ovog pisca, možda ovaj roman nije dobar izbor za upoznavanje sa opusom portugaliskog Nobelovca. Saramagov stil je specifičan i zahteva pažnju i strpljenje. Počev od formalnih obeležja, poput nepoštovanja normi u pisanju dijaloga, preko veoma čestih digresija i pripovedača koji je daleko od nepristrasnog (osobine koje definišu Saramagov stil i koje ćete pronaći u svim njegovim romanima), „Pećina“ je izrazito spor roman i nestrpljivom čitaocu koji ne zna šta da očekuje od autora može biti prilično teško štivo.

U „Pećini“ ćete pronaći detaljan opis procesa proizvodnje grnčarije (toliko detaljan da biste i sami mogli da se okušate u ovom zanatu), hipotezu o postojanju malih mozgova u prstima i poimanje sveta jednog slučajno pronađenog psa. Ali pored toga, ukoliko pažljivo slušate Saramaga, pročitaćete priču o ljudskosti, stvaranju, idejama i slobodi u svetu koji je svoje žitelje odavno zatočio u lance konzumerizma i nametnute volje. Saramagova „Pećina“ je parabola o svetu u kojem živimo danas, i ma koliko delovala tmurno, u njenim redovima se očitava jasno uverenje da je, ukoliko se ne predate, izlazak iz Pećine ipak moguć.

Autor: Sandra Bakić Topalović
Izvor: stshbook.blogspot.rs