Recenzija romana „Vodenduh“, autora Nejtana Hila – roman za sladokusce
Profesor književnosti istražuje život svoje otuđene majke u zabavnom, iako pomalo dekadentnom, debitantskom romanu.
Drž'te se, pred vama je još jedno američko čudovište – roman za prave sladokusce koji će sažvakati i ispljunuti papazjaniju sačinjenu od političke istorije, društvenih običaja, medijskih budalaština, zavisnosti od interneta, patnji iz detinjstva, vojnih nesreća, akademskih prava. Autor to postiže delom za koje se možda ne može reći da je lako štivo, ali je nesumnjivo neodoljivo i ludački zabavno. Neko bi možda Nejtanu Hilu uputio, pomalo dvosmislen kompliment, da je roman „dikensovski“– ovaj debitantski roman obiluje odličnim šalama, porodičnim tajnama uz primese neočekivanog patosa; ali osim toga ima i previše okolišanja, a povremeno je i preterano komplikovan.
Priča počinje gnevom jednog pravednika. Za vreme šetnje parkom u Čikagu, guvernera Šeldona Pakera – autoritativnog demagoga i predsedničkog kandidata – napada i kamenuje jedna sredovečna žena. Ovaj incident, zabeležen kamerom, postaje viralan, televizijski rejtinzi divljaju i ubrzo napadačica postaje poznata pod imenom „Pakerov ataker“. Svi pričaju o tome – svi osim Samjuela Andersena-Andersona, tridesetogodošnjeg profesora književnosti, previše opterećenog poslom i previše okupiranog svojom onlajn igricom („Svet vilobega“) da bi primetio šta se dešava u stvarnom svetu. Poziv advokata koji ga obaveštava da je „Paker ataker“ zapravo njegova majka Fej, koju nije video od kad je napustila porodični dom pre više od 20 godina, doživljava kao ozbiljan šok.
Advokat ga poziva da svedoči o karakteru svoje majke, a Samjuelov izdavač je nanjušio dobru poslovnu priliku. Umesto da ga tuži jer nije predao rukopis romana koji mu je naručen deset godina ranije, izdavač mu predlaže da napiše surovo istinitu priču o svojoj davno izgubljenoj majci i na taj način javnosti pruži priliku da nastavi da se valja u svojim predrasudama: „manje saosećajnosti, više pokolja“ – to je njegova preporuka. I tako, Samjuel počinje da istražuje život svoje majke iz vremena pre nego što je napustila svoju porodicu, njenu buntovničku mladost provedenu u Ajovi, a zatim i studentske dane u Čikagu krajem šezdesetih. U glavi mu naročito odzvanja majčino upozorenje da se čuva „Vodenduha“, duha iz norveške legende koji će se najčešće pojaviti u obličju neke osobe, i u dobru i u zlu: „Ono što ćeš najviše voleti, to će ti doneti najviše bola“, rekla je. Čini se da se to direktno odnosi na Samjuelove prijatelje iz detinjstva, očaravajuću violinistkinju Betani, i njenog brata blizanca, Bišopa, čija je sudbina, kao jednog od vojnika u Iraku, jedna od najtraumatičnijih epizoda u romanu. Ali Vodenduh može biti i upravo ona osoba koja je Samjuela ostavila da preživi „detinjstvo bez majke“.
Hilova priča se kreće napred-nazad kroz period od 50 godina, smenjujući komične i tragične maske toliko spretno i suptilno da čitalac često nije siguran šta je šta. Na primer, on na veoma duhovit način predstavlja kako se svest modernog Amerikanca udaljava od stvarnosti. Samjuelov protivnik je studentkinja Laura Potsdam, čije je plagijate i varanje na vreme uočio. Ali, umesto da se uplaši, Laura kreće u kontranapad, optuživši profesora da je u njoj izazvao „negativna osećanja stresa i ranjivosti“. U njenom svetu samosažaljevanja, jedino što je ovom egomanijaku važno jeste njena „iFeel app“, zahvaljujući kojoj će svoje emocionalno stanje u svakom trenutku moći da podeli sa „ogromnom mrežom prijatelja“. Njena kratkoročna ambicija svodi se na to da dobije diplomu, ali da ne otvori knjigu i ne napiše nijedan esej.
Drugi begunac iz stvarnog života, koji se pojavljuje u romanu je gejmer opsednut igricom „Svet vilobega“ čak više i od Samjuela. Hil ume da prenese osećaj usamljenosti i odbojnu izopačenost američkog potrošačkog društva. U jednom momentu, na TV-u je prikazan čovek poznat po tome što jede groteskne količine hrane, naduvenog lica „osobe, koja po čitavom svom telu ima dva prsta viška“.
Ne može se poreći izuzetna maštovitost i energija prikazana u ovom delu; moramo Hilu priznati da je svestan rizika koje sa sobom nosi opširnost. Samjuelov izdavač ga obaveštava da će njegov roman od očekivanih 600 stranica najverovatnije imati desetak čitalaca. Kladim se da će „Vodenduh“ imati mnogo, mnogo više.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Drž'te se, pred vama je još jedno američko čudovište – roman za prave sladokusce koji će sažvakati i ispljunuti papazjaniju sačinjenu od političke istorije, društvenih običaja, medijskih budalaština, zavisnosti od interneta, patnji iz detinjstva, vojnih nesreća, akademskih prava. Autor to postiže delom za koje se možda ne može reći da je lako štivo, ali je nesumnjivo neodoljivo i ludački zabavno. Neko bi možda Nejtanu Hilu uputio, pomalo dvosmislen kompliment, da je roman „dikensovski“– ovaj debitantski roman obiluje odličnim šalama, porodičnim tajnama uz primese neočekivanog patosa; ali osim toga ima i previše okolišanja, a povremeno je i preterano komplikovan.
Priča počinje gnevom jednog pravednika. Za vreme šetnje parkom u Čikagu, guvernera Šeldona Pakera – autoritativnog demagoga i predsedničkog kandidata – napada i kamenuje jedna sredovečna žena. Ovaj incident, zabeležen kamerom, postaje viralan, televizijski rejtinzi divljaju i ubrzo napadačica postaje poznata pod imenom „Pakerov ataker“. Svi pričaju o tome – svi osim Samjuela Andersena-Andersona, tridesetogodošnjeg profesora književnosti, previše opterećenog poslom i previše okupiranog svojom onlajn igricom („Svet vilobega“) da bi primetio šta se dešava u stvarnom svetu. Poziv advokata koji ga obaveštava da je „Paker ataker“ zapravo njegova majka Fej, koju nije video od kad je napustila porodični dom pre više od 20 godina, doživljava kao ozbiljan šok.
Advokat ga poziva da svedoči o karakteru svoje majke, a Samjuelov izdavač je nanjušio dobru poslovnu priliku. Umesto da ga tuži jer nije predao rukopis romana koji mu je naručen deset godina ranije, izdavač mu predlaže da napiše surovo istinitu priču o svojoj davno izgubljenoj majci i na taj način javnosti pruži priliku da nastavi da se valja u svojim predrasudama: „manje saosećajnosti, više pokolja“ – to je njegova preporuka. I tako, Samjuel počinje da istražuje život svoje majke iz vremena pre nego što je napustila svoju porodicu, njenu buntovničku mladost provedenu u Ajovi, a zatim i studentske dane u Čikagu krajem šezdesetih. U glavi mu naročito odzvanja majčino upozorenje da se čuva „Vodenduha“, duha iz norveške legende koji će se najčešće pojaviti u obličju neke osobe, i u dobru i u zlu: „Ono što ćeš najviše voleti, to će ti doneti najviše bola“, rekla je. Čini se da se to direktno odnosi na Samjuelove prijatelje iz detinjstva, očaravajuću violinistkinju Betani, i njenog brata blizanca, Bišopa, čija je sudbina, kao jednog od vojnika u Iraku, jedna od najtraumatičnijih epizoda u romanu. Ali Vodenduh može biti i upravo ona osoba koja je Samjuela ostavila da preživi „detinjstvo bez majke“.
Hilova priča se kreće napred-nazad kroz period od 50 godina, smenjujući komične i tragične maske toliko spretno i suptilno da čitalac često nije siguran šta je šta. Na primer, on na veoma duhovit način predstavlja kako se svest modernog Amerikanca udaljava od stvarnosti. Samjuelov protivnik je studentkinja Laura Potsdam, čije je plagijate i varanje na vreme uočio. Ali, umesto da se uplaši, Laura kreće u kontranapad, optuživši profesora da je u njoj izazvao „negativna osećanja stresa i ranjivosti“. U njenom svetu samosažaljevanja, jedino što je ovom egomanijaku važno jeste njena „iFeel app“, zahvaljujući kojoj će svoje emocionalno stanje u svakom trenutku moći da podeli sa „ogromnom mrežom prijatelja“. Njena kratkoročna ambicija svodi se na to da dobije diplomu, ali da ne otvori knjigu i ne napiše nijedan esej.
Drugi begunac iz stvarnog života, koji se pojavljuje u romanu je gejmer opsednut igricom „Svet vilobega“ čak više i od Samjuela. Hil ume da prenese osećaj usamljenosti i odbojnu izopačenost američkog potrošačkog društva. U jednom momentu, na TV-u je prikazan čovek poznat po tome što jede groteskne količine hrane, naduvenog lica „osobe, koja po čitavom svom telu ima dva prsta viška“.
Ne može se poreći izuzetna maštovitost i energija prikazana u ovom delu; moramo Hilu priznati da je svestan rizika koje sa sobom nosi opširnost. Samjuelov izdavač ga obaveštava da će njegov roman od očekivanih 600 stranica najverovatnije imati desetak čitalaca. Kladim se da će „Vodenduh“ imati mnogo, mnogo više.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
