Sve mi se čini da bi kritički raspoložen čitalac mogao u knjigama Vanje Bulića da uoči brojne mane, ali bi pouzdano mogao da posvedoči da njegove knjige nisu dosadne. Zar treba uludo trošiti reči da je to bitan kvalitet svakog književnog dela?

Vanja Bulić je spisateljski zanat pekao i ispekao kao vrsni novinar. I svakako da mu je to iskustvo značajno doprinelo da bude uspešan i kao pisac književnih dela. A u njima on je opčinjen onim što nadilazi svakodnevnicu i realnost. Zalazi u svojevrsnu magiju, čaroliju kojom plete događaje i njihove i odsjaje i odjeke. A događaji su i iz istorije, predanja, pamćenja i ličnog i kolektivnog. Tako da i to što stvara dobija pomalo fantastične, pa i mitske oreole. Svejedno je da li to potiče iz njegove lektire koja se može kretati od Den Brauna do Umberta Eka. Često sam sklon da sve to ima izvorište u njegovoj originalnoj imaginaciji.

A u odbranu Vanje Bulića kao pisca, a ne novinara, što jedno drugom ne protivreči, navodim da su Gabrijel Garsija Markes i Ernest Hemingvej bili duboko zagazili u novinarske vode, pišući svoje kolumne za novine. Može biti da osporavanje njegovog književnog dela i njega kao romansijera, potiče iz činjenice da je autor visoko tiražnih knjiga, čitan i popularan. A jedan uspeh mora da izazove zavist, osporavanje, pa i zluradost.

Romani, da, u nespornom žanrovskom značenju to jesu, nisu autentično istorijski. Faktografija radnji i junaka nije data u okvirima koje je istorija zabeležila. On u istoriju zalazi tražeći u njoj kosture koje oblaže, ispunjava i oživljava sopstvenim krvotokom života i nervnim sistemom sna. Dakle čini ih umetnički uverljivim i ubedljivim.

Celokupno književno delo Vanje Bulića grana se u dva pravca: četvoroknjižje – „Simeonov pečat“, „Jovanovo zaveštanje“, „Dosije Bogorodica“ i „Teslina pošiljka“ osvetljavaju srpsku prošlost od Nemanjića do spaljivanja Narodne biblioteke i Tesline zavetne pošiljke. To je svojevrsno otvaranje srednjevekovnih riznica i bolnih rana iz 1941.

„Viza za nebo“ ima za tematiku savremene događaje, pre svega zločine i ubistva počinjenih u podzemlju, ali sa vidljivim vezama sa vlastima. Naravno da i te kriminalne, crne hronike potiču iz beogradske i postjugoslovenske stvarnosti, ali bivaju obavijene velovima mistike i tajanstva.

Podjednako i one knjige iz davnih vremena i ove sa savremenom tematikom odlikuje razbokorenost, sa rečenicom i deskripcijom koja nosi barokni otisak, koje ispunjava promišljeno preplitanje istorije i fikcije. Uvek je to napisano na način bogatog, stvaralačkom maštovitošću opletenim slikama doba i određenog vremena.

Postoji lik u svih ovih pet knjiga, koji je, može biti, autorov dvojnik, novinar Novak Ivanović, neka vrsta novinarskog Šerloka Holmsa koga je on stvorio. On vodi one paklene igre i istražuje uzroke polazeći od krvavih posledica, uleće i meša policijsku istragu i svoje novinarstvo. Možda baš time Vanja Bulić i sebe otkriva i kao mogućeg policajca i novinara. Uostalom nije slučajno da je Orvel bio policajac koji se bavio i pisao na način fantastike svoje romane o totalitarnim sistemima.

Svesno ili spontano u svom tragalaštvu Vanja Bulić otkriva ili samo naslućuje moguće globalne sukobe koji se posle obelodane i postanu stvarni. Svakako reč je o sudaru i sukobu hrišćana i muslimana, što može da zapreti globalnim usudom ove civilizacije.

Vanja Bulić, pisac koji je svoje knjige objavio u 100.000 primeraka, ima običaj da svoja posebna izdanja oprema nekom vrstom književnog dodatka. To su svojevrsni vodiči za čitanje i razumevanje njegovih knjiga. Smem da tvrdim da je to vrlo lucidan gest pisca koji ne pristaje da se njegovi romani dovršavaju samo čitalačkom maštom. Hteo bih da u tim dodacima vidim njihovo dvostruko dejstvo i značenje.

Najpre objašnjavaju i obrazlažu radnje i likove u tim romanima, polazeći od faktičkih činjenica, kojima produbljuje i obogaćuje radnju i likove. Čini celovitijim i potpunijim. Sondira mesta, vremena i autentične protagoniste.

A ono što posebno i vredno jeste u tim dodacima je nesumnjiva potreba za oživotvorenjem same njihove suštine. Tako se autorska imaginacija čini ne kao puka izmišljotina. Razuđujući stvarne događaje i likove ovi dodaci postaju svojevrsna kopča, pupčana nit koja spaja istinu i fikciju. Tako istina postaje istinitija, a fikcija produbljenija.

Vanja Bulić je književni kompozitor koji gradi, komponuje svoje triler-rapsodije i mami čitaoca da u njih poveruje, da nadoknadi čovekovu potrebu da život učini fantastičnijim no što jeste. To je svakako aroma koja je svojstvena svakom piscu da radnju i likove svojih romana učini što izazovnijim i privlačnijim.

Vanja Bulić ne poriče realnost, ali je čini višeznačnom!

Može biti da će patologija zločina biti poseban izazov za čitaoce. On se ne bavi samo njihovim pukim opisivanjima, snimanjima u vreme činjenja ili potonjih posledičnih radnji i delovanja policije. Navodeći na misao o sprezi kriminala i vlasti, podjednako moćnih aktera, on otkriva, naslućuje da su tu uvek motivi kompenzacije bilo materijalne ili lične, skoro duhovne prirode. Svakako da je reč i o korumpiranosti, sticanju bogatstva. Ali i u zadovoljavanju neostvarenih životnih ambicija, uskraćenih karijera. Taj višak fizičke i intelektualne energije se ispoljava u drskosti, smelosti, prkosu osveštalim, jalovim moralnim normama. A možda je reč o višku ili manjku intelektualnih potencijala!? Biti sa one strane države i društva, za koje poveruju da su im uskratili one prodore u karijeri ili afirmaciji, što su očekivali, verujući u svoje intelektualne ili moći talenta jeste rizik ili izazov. Uostalom nisu li u tome i koreni disidenstva, pada mi kao moguća misao?

Ostajući u hobijima i sklonostima Vanje Bulića, moguće je i reći: on je vešt server, ako je to precizan odbojkaški termin, koji svojim servama postiže efektne poene. A u svetlosti mistike i fantastike, svaki novi roman Vanje Bulića je virtuozno osvojen poen u svoju ili čitaočevu korist.

Eto naraslih argumenata da Vanja Bulić nije dosadan pisac!

Autor: Milisav Milenković