Prema rečima same Tamare Lujak, ove dve knjige, zapravo zbirke kratkih priča i legendi sistematizovanih po azbučnom redu u kojima se neki mitološki pojmovi i pojave prirodno poklapaju, ali su ispripovedani na različite načine, predstavljaju „krunu njenog stvaralaštva“ kome su prethodila dva izdanja „Rečnika straha“, „Kako se plaše deca“, „Priče sa oblaka“. Ona objašnjava da je u rečnicima srpske i slovenske mitologije „spojila kratku i jezgrovitu formu naučnofantastičnih i horor priča, poetičnost bajki, konciznost mitova i slojevitost legendi, ali i satiričnu notu, humor i beskrajna ljubav prema prirodi“.

„Uz sve poštovanje domaćeg mita i mitologije, već izmišljenog i istkanog, utkanog, zapravo, u našu kulturnu zaostavštinu – uz dašak, trun, prstohvat razigrane mašte, taman toliko koliko je dozvoljeno – nastala je ova knjiga“, piše Tamara Lujak u Predgovoru „Rečnika srpskih mitoloških bića“, otkrivajući kako je istraživala uglavnom nepoznat lavirint srpske mitologije.

Potpisnik ovog teksta lokalpatriotski „pao“ je već na prvu odrednicu Aždaja, saznavši da u Beogradu ima njih „jedanaest sestrica, krilatih stogodišnjih nemani..., svaka lepša i raskošnija od prethodne“, dok se u „Rečniku slovenske mitologije“ pod istim pojmom pominje „pet strašnih aždaja“ koje nose imena po beogradskim rekama i potocima kojima su gospodarile: Sava, Dunav, Topčiderka, Galovica i Kumodraška, od kojh se poslednja i „najuobraženija vijugavo protezala Voždovačkim brdom naočigled svih meštana“, što može biti i novi mitološki pritup razumevanju voždovačkog duha. O njihovim vezama sa čuvenim lokalnim zmajevima, od Avale do Kalemegdana, kao i o svim drugim alama, nemanima i čudesnim bićima duboke srpske i slovenske istorijske podsvesti, od kojih su se mnoge zadržale i u današnjim običajima i verovanjima, treba čitati u ova dva rečnika Tamare Lujak koje je uspešno i maštovito ilustovala Marica Kicušić.

Nastanak ovih knjiga Tamara Lujak kaže da duguje višku slobodnog vremena tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju i čitanju Tolkinovog „Hobita“ i „Gospodara prstenova“, koji su joj vratili „staru opčinjenost grčko-rimskim mitovima, na kojima je odrasla“, ali i pokrenuli znatiženju da upozna i domaće legende u čemu joj je pomogao komplet dela Veselina Čajkanovića, kao i „Srpski mitološki rečnik“, „Slovenska mitologija“, „Srpska mitologija“ Sretena Petrovića, „Srpska etnomitologija“ Slobodana Zečevića, dela Vuka Stefanovića Karadžića i Sime Trojanovića, srpske narodne bajke i pesme, knjige o narodnim običajima…

„Vreme nastanka slovenskih mitova ne samo da je daleko već je i u dobroj meri nepoznato. Stoga ne čudi što slovenski Olimp ili panteon ne prestaje da intrigira i okupira pažnju zainteresovanih da istražuju i saznaju više o božanstvima i mitskim bićima svojih predaka“, smatra Tamara Lujak, kojoj su srpska i slovenska mitologija bili inspiracija da na „lak i šaljiv način deci ispriča priče o dobrim i lošim mitološkim bićima“, pogotovo što živimo u svetu u kome smo, kako je ova književnica još pre jedne decenije objavljujući prvenac „Rečnik straha“ i ocenila da smo „odavno napustili ne samo u ono vreme u kojem smo, okupljeni oko vatre, pripovedali strašne priče, nego smo odavno prestali da tkamo bajke, gradimo predanja, stvaramo mitove, čak smo zaboravili i da, pred spavanje, deci pričamo priče za laku noć“.

„Stoga smo, tamo gde je bilo potrebno, izmislili svoje mitove, istkali svoje svetove i načinili svoje zgode. Poneka smo bića obojili, tamo gde je falila boja. Poneka smo naslikali do kraja, tamo gde je nedostajao rep i treća glava, a poneka smo satkali od samog početka gradeći i oblikujući tamo gde nije blo čak ni gradivnog materijala. Sve su to dozvoljeni načini pripovedanja. Tako su, uostalom nastali i prvobitni mitovi“, otkritriva Tamara Lujak kako su nastali „Rečnik srpske mitoloških bića“ i „Rečnik slovenske mitlogije“, koji uživaju status „nezaobilaznog uvoda u maštanje“.

Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas