Ja se javno deklarišem kao slobodouman, liberalan, politički nekorektan, fino vaspitan sredovečni gospodin bez ikakvih predrasuda, potpuno lišen mržnje i netolerancije prema različitostima, osim kada je fudbal u pitanju. Targetovana sam žrtva marketinških genijalaca, koji su na meni zasnovali svoju junk filozofiju. Mogu ja ovako doveka, ali nije ovo priča o meni. Ovo je moj komentar romana „Ringišpil“ Jelene Bačić-Alimpić, krajnje profesionalan i objektivan. Pošto sam sticajem okolnosti prinuđen (a to i želim) da budem dnevno informisan i upućen u tokove knjiga, roman koji se za tri meseca proda u tiražu ekvivalentnom broju ljudi na derbiju Zvezda-Partizan, tijekom sedamdesetih godina prošlog stoleća na beogradskoj „Marakani“, i te kako zavređuje moju pažnju. Pri tom, moram priznati, zabezeknut sam vaspitanjem, šarmom, elokvencijom, stavom spisateljice, to jest (ne bih da me neko pogrešno shvati) disproporcijom između onoga šta predstavlja u javnom životu i svom angažmanu na TV Pink, i osobe koja je privatno velika dama. Da se čovek prevariti.

Silikonske spodobe, nemuzikalne pevačice, velike baje, bogati muževi, izumiteljke namaza za večnu mladost i sitni krirninalci iz njenih emisija, gurnuti su gde im je mesto i o njima u romanu nema ni traga. Ni reči. Ni pomisli. Ovde je sve napisano iz dubine ravničarskog srca, iz nepreglednih, prašnjavih tavankutskih salaša, odakle je i ponikla glavna junakinja, primabalerma Ana Balint. Rođena tridesetih godina prošlog veka, preživela je sve ono što preživljavaju mnoge današnje žene. Samo što se o tome tada nije pričalo i polemisalo, nisu postojale sigume kuće za odbegle majke, ni terapije za napaćene ljudske duše. Školovala se u Beogradu, prošla rat u gladi i siromaštvu, otišla u Moskvu i doživela najveće uspehe koje jedna balerina može da ima. Nagrade, divljenja, salve aplauza, poklone, udvaranja, uzdisanja, ljubomoru (a kako bi ljudski rod bez nje), mnogo novca i, da bi životna klackalica bila u ravni, isto tako mnogo suza, patnje, brige, bolesti, smrti.

Ovde je napisan život. Možda surovije od onoga što bi nam se u prvi mah učinilo. Možda previše sahranjenih likova. Možda previše jecaja. Ali kada ostavite knjigu posle čitanja, i kada misli malo siđu sa ringišpila, shvatate da život i jeste baš takav. Surov. Ali lep. I znate šta mi je sve vreme bilo zapanjujuće – taj miris vojvođanske tišine i melanholije koji se utkao u svako slovo ove, što bi deca rekla, debele knjige. Očekivao sam da mi svakog trenutka pred oči iskrsnu moj pokojni otac i njegov prijatelj Zvonko Bogdan sa osam hiljada tamburaša i zapevaju moju omiljenu starogradsku „Kada padne prvi sneg“. Moj senzibilitet a i neizdrž koji me hvata kada imam roman s tolikim brojem strana, terao me je da tu i tamo preskačem poneku, ali me je griža savesti vraćala da pročitam svako slovo. Osećao sam se, dok sam čitao, kao klinac koji krišom od svih puši u školskom toaletu! I Bogati Plaču!

Autor: Dule Nedeljković
Izvor: Press