Otkako je početkom leta ove godine izašao i na nemačkom, u berlinskoj izdavačkoj kući „Mates i Zajc“ (Matthes & Seitz), roman „Sibir“ Vladimira Kecmanovića privlači pažnju vodećih nemačkih medija.

Najpre je konzervativni dnevni list „Di velt“ u maju objavio kolumnu Jozefa Velholca pod naslovom „Srpski ljubavni triler u Sibiru“. On u svojoj, inače ironičnoj kolumni, skreće pažnju na autorov stil koji „ubrzava“ čitaoca. „Lakonskim, preciznim i slikovitim rečenicama bivamo uvučeni u zabavnu kriminalističku fikciju. Pripovedačica je ćerka srpskog gangsterskog bosa. Na početku romana ona je potpuno drogirana. Njen otac joj stiže u posetu jer je za njim raspisana Interpolova poternica, što dve države ne sprečava da rade za njega. On će se pobrinuti za to da se njegova ćerka sakrije, poveriće je Mikiju koji je odvodi u kolibu u nekoj nedođiji. Ćerka tamo na vestima sazna da se njena otmica pripisuje bivšem očevom drugu Tiki.

U knjizi svako svakog pokušava da prevari. Uz obilje scena nasilja, Miki pokušava da uglavi dil sa hrvatskim mafijašem Franjom, još jednim ratnim profiterom... Otkud Sibir u naslovu romana čija se radnja odvija u Srbiji i Hrvatskoj? Glavna junakinja objašnjava Mikiju: 'Napravio si sranje, sediš u ćorci. Čitaš Dostojevskog. Pa se tripuješ kako ispaštaš u svom Sibiru. I samo ti fali dobra cupi, ko kod Dostojevskog. Da je opašeš, pa da, kao kod Dostojevskog, ispaštate zajedno'.

A onda i najbolja rečenica: 'Ne znam postoji li ozbiljan krimos, ma koliko nepismen bio, da se ne kune u tu priču. Eto šta zatvorska nejebica uradi od poštenih zločinaca'.

Sibir – mesto pokajanja

U novembru je u nedeljniku „Di cajt“ kritičar Foke Joel napisao izuzetno pohvalnu kritiku:

„Tata!“, uzvikne iznenađeno glavna junakinja, prepoznavši konačno čoveka u tami. „Hej, ti, otkud ovde…Ništa, kao, Interpol, poternica, ovo, ono…“ On pogleda svoju ćerku: „Pa ti si se skroz uradila, kaže besno“. Tako za čas čitaoci imaju pred sobom sve što sačinjava „Sibir“ Vladimira Kecmanovića: kratke rečenice, najčešće dijaloge, pune duhovitosti iz srpsko-hrvatskog kriminalnog miljea. Uz to fabulu trilera. Sve to daje romanu srpskog pisca, scenariste i izdavača Vladimira Kecmanovića osobine zanimljive i napete lektire.

Naravno, otac nije slučajno došao na sastanak sa svojom drogiranom ćerkom: „Ideš s mojim prijateljem, on će nekoliko dana da pazi na tebe. Dok ja ne raščistim ovo sranje“. Prijatelj koji se zove Miki ne uliva poverenje. „Lice – od kamena. Stvarno izgleda opasno. Kao Van Dam“. Ali taj utisak će se kasnije promeniti. Omamljena „princeza“ kako je zove tata, poslušno predaje svoj mobilni telefon, pa još jedan, i ulazi u Mikijev novi BMW. Noćna vožnja se završava pred kućicom, negde na granici između Srbije i Hrvatske. Glavna junakinja je došla do tog zaključka jer je prijem hrvatskog televizijskog programa bolji od prijema ostalih kanala.

„Sibir“ je vešto napisan žanrovski roman – to je triler u kojem su fabula, jezik, svaka pojedinost na svom mestu. Mirjana Vitman, koja je zajedno sa svojim suprugom Klausom prevela roman , napisala je u pogovoru da je Kecmanović, pripremajući se za knjigu, detaljno proučavao psihologiju kriminalaca i njihovo zanimanje za Dostojevskog. Kecmanovićeva pripovedačica u romanu to objašnjava Mikiju. Ona je bila na nekoliko semestara u Americi i tamo upoznala Džejsona: „Bio mi je neka vrsta prijatelja. Drug sa studija. Prepametan tip“. Džejson joj je objasnio da Dostojevski zanima kriminalce jer je Sibir mesto pokajanja. Mislio je da ćemo i mi „ja i on, pronaći svoj Sibir…Jer čovek ne ispašta samo zbog sopstvenih grehova već i za grehove predaka“.

Dok Miki sve ovo sluša suparnička banda opkoljava sklonište. Situacija je zamršena, ko je na čijoj strani, ko će koga prevariti? Kecmanović je vešto smislio radnju. Ona je puna iznenadnih preokreta. Ipak, „Sibir“ najviše živi od kratkih, upečatljivih rečenica glavne junakinje i od vickastog jezika kriminalaca. Taj jezik bi se u stvari mogao nazvati „srpskohrvatski“ – kako se nekada zvao zajednički jezik, jer, za divno čudo, za kriminalce nacionalne razlike uopšte nisu od preteranog značaja.

S puno poštovanja, Srbi i Hrvati nazivaju se „ustaše“ i „četnici“, po formacijama koje su se međusobno borile u Drugom svetskom ratu. Kecmanović opisuje tu malu jugoslovensku internacionalu kao i mačizam i loš ukus kriminalaca, sa puno ironije. A kada među Srbima i Hrvatima razlike postanu prevelike, oni se sete da ni u kom slučaju nisu „slovenačke pičke“.

Ovako sočno završava svoj tekst kritičar nedeljnika „Di cajt“ Folke Joel.

Noć je tip sa kapuljačom na glavi

Dok se kritičarima značajnih medija knjiga očito dopada, postoje i fanovi „krimića“ kojima Kecmanovićevo žanrovsko poigravanje nije po volji. Tako je Aleksandar Rot, čovek koji u nemačkoj provinciji ima svoj blog i lokalnu radio emisiju sa tematskim težištem na kriminalističkoj književnosti, napisao opširnu kritiku Kecmanovićevog romana pod nazivom „Noć je tip sa kapuljačom na glavi“. Aleksandar Rot najpre kaže da Kecmanović „sa malo reči razvija brz tempo“, da su karakteri osenčeni samo sa jednom ili dve osobine, koliko je potrebno za pripovedanje, pa da „ništa ne ometa pripovedački tok“. Mada kritičar kaže da je Kecmanovićev roman o kriminalnom podzemlju u doba društvenih prevrata zanimljiv i pun tempa, on dodaje – i tu počinje razmimoilaženje sa njegovim kolegama iz vodećih listova – da je ovaj roman dotakao mnogo toga, ali retko pogađa u sam centar. „Ako 'Sibir' lišimo njegovog (srpsko-hrvatskog) geografskog konteksta i prebacimo ga na drugo mesto, brojne nijanse se gube. Univerzalna priča, a to je ljubavna priča, gangsterska balada, triler iz miljea polusveta jeste previše generična i bez nadahnuća da bi samostalno opstala u u maloj bari punoj krokodila iz kriminalističkog žanra“.

Ne može se oteti utisku da je potpisnik ovih redova žanrovski čistunac kojem su avangardistička potka u stilu i duhoviti ton romana elementi iz „čiste literature“ koji su nepozvani provalili u žanrovski hram.

U svakom slučaju, „Sibrir“ očito rado čitaju i kritičari koji su se na studijima više bavili Geteom i oni koji za pravog klasika svetske literature smatraju jedino Edgara Alana Poa, oca kriminalističkog žanra.

Izbor iz nemačkih kritika romana Vladimira Kecmanovića „Sibir“ koji je ove godine objavljen u Berlinu, sačinio Dragoslav Dedović.
Izvor: dw.com