Nova knjiga Domenika Starnonea, „Šala“, priuštiće čitaocima veliko zadovoljstvo. Ovaj izuzetan italijanski pisac za koga se veruje da je muž Elene Ferante piše elegantne, pedantno izgrađene romane, i ovo je njegov najbolji roman do sada.

Stariji čovek, ilustrator, dolazi u Napulj iz Milana u kome trenutno živi kako bi brinuo o svom unuku, dok su njegova ćerka i zet na akademskoj konferenciji. Mario je četvorgodišnjak koji zna mnogo stvari kao što su: kako da uključi šporet, kako da postavi sto, ali i kako da rukuje daljinskim upravljačem i menja televizijske programe. To može da bude iritantno, ti četvorogodišnjaci koji znaju sve. Za razliku od Marija, njegov deda više nije tako dobrog zdravlja, u međuvremenu je počeo da zaboravlja gde je ostavio telefon, da li je zatvorio vrata od balkona, i bori se da završi ilustracije za kratku priču Henrija Džejmsa. U priči koju ilustruje, čovek se vraća u kuću u kojoj je odrastao nakon dužeg perioda i postaje opsednut idejom ko bi bio, i kakav bi mu bio život da je ostao u toj kući. Očajnički želi da u toj kući ugleda svog duha.

Starnoneov roman zvuči kao eho Džejmsove priče, s tim što njegov glavni junak ima sopstvene duhove sa kojima mora da se suoči.

Radnja romana događa se u toku nekoliko dana. Za to vreme, naš stariji lik u romanu sumnja u sebe, svoj život, svoje sposobnosti. Svađa se sa Marijem i pokušava da crta. Naizgled jednostavan, ovaj roman je urnebesno duhovit (obratite pažnju na Marijevu raspravu sa dedom o crtanim filmovima) i izuzetno dirljiv.

Izvor: kirkusreviews.com
Prevod: Maja Zuber