Mario Liguori, italijanski pisac srpske književnosti, podario nam je triler koji je mnogo više od detektivskog zapleta, jer „Samo ubistvo“ nije samo priča o ubistvima, ali kad već govori i o tome, onda treba naglastiti (možda i otkriti, iako se radnja trilera ne otkriva) da su to sasvim obična i uobičajena ubistva za svet u kome glavni junak inspektor Andrea Vale obitava i koji pokušava da suštinski spozna.

Stoga „Samo ubistvo“ u naslovu ne nosi dvosmislenost, nego trosmislenost: može biti aluzija na lažirano samoubistvo, može biti tvrdnja da nema govora o samoubistvu nego samo o ubistvu, ali može biti i pomirljiva konstatacija da je jedno ubistvo manje ili više svakodnevna pojava na koju je najbolje odmahnuti rukom.

U okolini Napulja, gde svako živi kao podvojena ličnost i gde su poštenje i nepoštenje relativne kategorije, naročito kad se taj odnos dovede u kontekst države i mafije, jedan inspektor rizikuje da doživi potpuni poraz jer se usudio da posumnja u zvaničnu verziju samoubistva, jer se usudio da samrtnikovu poruku čita između redova, jer se usudio da poistoveti pravo i pravdu tamo gde se beleže samo neslavni rekordi u broju zločina.

Želeći da pronikne u stvarne razloge takvog načina života i da shvati koji to poriv već generacijama vodi ljude u kriminal, glavni junak romana ne traži odgovore samo u neposrednoj okolini niti samo u svom vremenu, nego nas vraća i u prošlost, upoznajući nas sa epohom Napuljskog Kraljevstva, koje se neslavno utopilo u ujedinjenu Italiju, no očigledno je da tom prilikom nije nestalo rivaliteta južnog stanovništva Apeninskog poluostrva prema severu, nego naprotiv, kao da je tek tada izronio sav bunt i manifestovao se upravo kroz mafijašku organizaciju koja se ustremila na državu.

I da je ostalo na tome, inspektoru Valeu bilo bi lako, ali šta raditi kad mafija i država nisu jedna drugoj protivnice, nego saveznice?

Prateći inspektorovu istragu, ali i njegov privatni život, pred nama iskrsava jedan Napulj koji spoznajemo iz prve ruke, jer teško je ne primetiti koliku pažnju pisac posvećuje ovom gradu i podneblju, pa i samom mentalitetu južnih Italijana, o čemu zaista nemamo često prilike da čitamo, a i kad naiđemo na romane o italijanskoj mafiji, uglavnom figuriraju dva pojma: Sicilija i Koza nostra.

Zato će mnogima biti pravo otkrovenje dok budu čitali o napuljskoj organizaciji poznatoj kao Kamora i dok se iz poglavlja u poglavlje budu upoznavali sa žiteljima pokrajine Kampanije, gde se život sveo na to da čoveku zapravo nema života bez tuđe smrti.

Istina je da su Napulj i Kamora daleko od nas i da smo na svet italijanske mafije već navikli da gledamo pomalo romantičnim očima, pa nas „Samo ubistvo“ u tom pogledu možda i neće previše dirnuti i zabrinuti, ali sigurno nećemo ostati ravnodušni kad sa svakom narednom stranicom budemo nalazili sve više sličnosti sa sopstvenim podnebljem i sa prilikama u društvu kome pripadamo.

Ni pisac nije odoleo, pa je na jednom mestu direktno uporedio Napulj sa Beogradom, što je sasvim opravdano ako se setimo nepisanog pravila koje je Kamora postavila: ili prihvatiti kompromis ili biti kompromitovan – a ovo više nije samo pravilo mafije, nego preti da postane sasvim uobičajen način života svuda u svetu.

Pisano na srpskom jeziku od strane italijanskog pisca, „Samo ubistvo“ bi samo izgubilo ako bi se strogo svrstalo u italijansku ili u srpsku književnost, ali ono što se sa sigurnošću može reći, to je da su srpski čitaoci sada bogatiji za jedan pravi – napuljski roman.

Autor: Dušan Milijić