Silovit utisak koji ostavlja „Deseti decembar“
Mnogo knjiga mi dođe do ruku, od toga dosta pročitam, ali ruku na srce mnogo više ih otvorim, zavirim u njih i odložim. Odišu nerazumljivim, dosadnim narativom, prepoznajem u njima već iščitano. Dosadni pisci su nešto najstrašnije.
Kada mi je dopala ruku knjiga „Deseti decembar“ Džordža Sondersa, odmah sam osetio otklon. Dobitnik je Bukerove nagrade, a ja sam izgubio veru u nagrađivana dela, što je po meni potpuno legitiman stav. Međutim, radoznalost je pobedila. Tačnije, preporuka osobe od poverenja. Krenuo sam sa čitanjem, i posle prve priče odustao. Provrteo sam se malo po kući. Gledam ja knjigu, gleda ona mene. Nešto mi nije dalo mira. Ponovo sam uzeo i osvanuo uz nju. Pročitao sam, i doživeo mamurluk kao posle najuzbudljivije noći prepune opijata, žena, alkohola, rolerkoster skalamerija, skoka padobranom bez padobrana.
Sondersove priče su eliksir za kojim sam jurcao u mladosti. Ostareli hipici se hvale činjenicom da su doživeli šezdesete godine prošlog veka kao da je to veliki životni uspeh koji svedoči da su preživeli sva preterivanja seksa, droge i rokenrola. Mi mlađani sredovečnici koji smo preživeli preterivanja osamdesetih, devedesetih, dve hiljaditih, pa čak podležemo iskušenjima druge dekade 21. veka, tražimo nešto što će da nas prodrma, uzbudi, pokida. Bezalkoholno. Na suvo.
Sondersove priče, sve epizode za sebe, izmeštaju bukvalno fizički u šestu dimenziju. Teško se upada u ritam njegovog pisanja, pa neko to uradi pre, nekome treba malo vremena, ali to je to. Centrifuga strpljivo čeka. Ovo štivo nije za svakoga, možda zvuči elitistički, ali čovek koji se uhvati ukoštac sa Sondersovim mislima mora da bude iskusan. Ako nije siguran u sebe, neka pozove nekog dragog da sedi pored njega u istoj prostoriji i drže se za ruke. Višedimenzionalnost, maštovitost, flešbekovi, navode me na pomisao da je ovo potpuno novi žanr u književnosti. Nazvao bih ga „strobo-light“ narativ. Konzumentska i otuđena Amerika našla je svog najboljeg savremenog kritičara, vivisekciono nastrojenog prema blagodetima kretenskog društva.
Džordž Sonders je punk! Potpuno uvredljiva negacija klasike, kakvu sam očekivao, ali nisam znao da će biti ovako silovita. Lagunin izdavački potez vredan njihovih 20 godina!
Autor: Dušan Nedeljković
Kada mi je dopala ruku knjiga „Deseti decembar“ Džordža Sondersa, odmah sam osetio otklon. Dobitnik je Bukerove nagrade, a ja sam izgubio veru u nagrađivana dela, što je po meni potpuno legitiman stav. Međutim, radoznalost je pobedila. Tačnije, preporuka osobe od poverenja. Krenuo sam sa čitanjem, i posle prve priče odustao. Provrteo sam se malo po kući. Gledam ja knjigu, gleda ona mene. Nešto mi nije dalo mira. Ponovo sam uzeo i osvanuo uz nju. Pročitao sam, i doživeo mamurluk kao posle najuzbudljivije noći prepune opijata, žena, alkohola, rolerkoster skalamerija, skoka padobranom bez padobrana.
Sondersove priče su eliksir za kojim sam jurcao u mladosti. Ostareli hipici se hvale činjenicom da su doživeli šezdesete godine prošlog veka kao da je to veliki životni uspeh koji svedoči da su preživeli sva preterivanja seksa, droge i rokenrola. Mi mlađani sredovečnici koji smo preživeli preterivanja osamdesetih, devedesetih, dve hiljaditih, pa čak podležemo iskušenjima druge dekade 21. veka, tražimo nešto što će da nas prodrma, uzbudi, pokida. Bezalkoholno. Na suvo.
Sondersove priče, sve epizode za sebe, izmeštaju bukvalno fizički u šestu dimenziju. Teško se upada u ritam njegovog pisanja, pa neko to uradi pre, nekome treba malo vremena, ali to je to. Centrifuga strpljivo čeka. Ovo štivo nije za svakoga, možda zvuči elitistički, ali čovek koji se uhvati ukoštac sa Sondersovim mislima mora da bude iskusan. Ako nije siguran u sebe, neka pozove nekog dragog da sedi pored njega u istoj prostoriji i drže se za ruke. Višedimenzionalnost, maštovitost, flešbekovi, navode me na pomisao da je ovo potpuno novi žanr u književnosti. Nazvao bih ga „strobo-light“ narativ. Konzumentska i otuđena Amerika našla je svog najboljeg savremenog kritičara, vivisekciono nastrojenog prema blagodetima kretenskog društva.
Džordž Sonders je punk! Potpuno uvredljiva negacija klasike, kakvu sam očekivao, ali nisam znao da će biti ovako silovita. Lagunin izdavački potez vredan njihovih 20 godina!
Autor: Dušan Nedeljković
