Skandinavski pogled na prozu Filipa Davida: mračni mozaik romana „Kuća sećanja i zaborava“
Napomena: tekst objavljen u švedskom magazinu povodm izdanja knjige.
Filip David (rođen 1940) jedna je od najpoznatijih ličnosti u kulturnom životu Srbije i na prostoru bivše Jugoslavije.
Srpski pisac Filip David jedan je od preživelih. Jedan od onih koji se sećaju, koji mogu da se poistovete, da popune praznine i pokušaju da razumeju. Rođen je u jevrejskoj porodici u Kragujevcu 1940, gde su nacisti godinu dana kasnije sproveli jezivi masakr. Već sledeće godine, vozovi su počeli da transportuju ljude u logore smrti, ali Davidova porodica je bila pošteđena.
Mehanički zvukovi metala, točkova i šina, kao ritmična tema, iznova i iznova se pojavljuju u knjizi „Kuća sećanja i zaborava“, koja je autoru donela NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2014. godine. Zvuk se pojačava i utišava prateći marš smrti koji se nikad ne zaustavlja. Njegove odjeke možemo da čujemo u čuvenoj definiciji Hane Arent o „banalnosti zla“: strahote koje su počinili nacisti su omogućili biroktatski umovi zaduženi za efikasnost ove mašinerije. Vozovi nisu kasnili.
Mali dečak, Jevrejin iz Beograda, uspeva da pobegne iz jednog takvog voza. Godina je 1942, Albert Vajs više nikada neće videti svoje roditelje. Ali ni mlađeg brata, koji je nestao u snegu, iako je obećao ocu da će se brinuti o njemu. Pojavljivaće se samo u njegovim košmarima.
Pola veka kasnije, Albert odlazi u Njujork da učestvuje na konferenciji kao jedan od potomaka Jevreja stradalih tokom Drugog svetskog rata, i tamo zatiče nešto nalik na galeriju. Uopšte nema ljudi. Iznad ulaza stoji natpis: „Kuća sećanja i zaborava“. U jednoj od sala na ekranu prikazuje se stravična sudbina njegove porodice; u sledećoj, nude mu pilulu koja će mu momentalno izbrisati sva sećanja: „Ali šta bi on bio bez svojih sećanja, bez tog razdirućeg bola?“
Isti taj razdirući bol osećaju svi junaci ‒ njihova sećanja i indirektna iskustva iz perioda Holokausta formiraju srceparajući mozaik od kojeg je sačinjen ovaj roman. Tu je profesor muzike koji dovršava očevu nezavršenu kompoziciju, pronađenu u koncentracionom logoru. Zatim, tu je čovek koji je posmatrao pogubljenje svog oca, zbog čega je čitav život posvetio pokušaju da shvati suštinu zla. Tu je i dečak, koji nikad nije stvarno razumeo šta znači biti Jevrejin, dok nije shvatio da ga drugi posmatraju kao Jevrejina, a učiteljica ga naziva „strancem“ – nakon rata. I tako dalje.
Istinski mozaik, roman „Kuća sećanja i zaborava“ nema uobičajen hronološki sled; ova knjiga je svojevrsna slagalica stradanja. Neka poglavlja su novinski članci, ostavljeni bez ikakvog komentara, kao što je jezivi slučaj akvarela čuvenog švedskog umetnika Karla Mihaela von Hausvolfa, koji je slikao pepelom žrtava logora smrti Majdanek. Ovaj slučaj je 2012. izazvao uzavrelu polemiku i to ne samo u jevrejskim zajednicama širom sveta, ali stav Filipa Davida po ovom pitanju, ostaje neizrečen.
Roman je takođe obogaćen jevrejskim misticizmom i ezoterijom. Posebno u stalno prisutnoj raspravi o razumevanju suštine zla i nemogućnosti spoznaje Boga, koji, na kraju krajeva, nije ništa zagonetniji od samog čoveka.
Autor: Niklas Kvarnstrom
Izvor: sydsvenskan.se
Filip David (rođen 1940) jedna je od najpoznatijih ličnosti u kulturnom životu Srbije i na prostoru bivše Jugoslavije.
Srpski pisac Filip David jedan je od preživelih. Jedan od onih koji se sećaju, koji mogu da se poistovete, da popune praznine i pokušaju da razumeju. Rođen je u jevrejskoj porodici u Kragujevcu 1940, gde su nacisti godinu dana kasnije sproveli jezivi masakr. Već sledeće godine, vozovi su počeli da transportuju ljude u logore smrti, ali Davidova porodica je bila pošteđena.
Mehanički zvukovi metala, točkova i šina, kao ritmična tema, iznova i iznova se pojavljuju u knjizi „Kuća sećanja i zaborava“, koja je autoru donela NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2014. godine. Zvuk se pojačava i utišava prateći marš smrti koji se nikad ne zaustavlja. Njegove odjeke možemo da čujemo u čuvenoj definiciji Hane Arent o „banalnosti zla“: strahote koje su počinili nacisti su omogućili biroktatski umovi zaduženi za efikasnost ove mašinerije. Vozovi nisu kasnili.
Mali dečak, Jevrejin iz Beograda, uspeva da pobegne iz jednog takvog voza. Godina je 1942, Albert Vajs više nikada neće videti svoje roditelje. Ali ni mlađeg brata, koji je nestao u snegu, iako je obećao ocu da će se brinuti o njemu. Pojavljivaće se samo u njegovim košmarima.
Pola veka kasnije, Albert odlazi u Njujork da učestvuje na konferenciji kao jedan od potomaka Jevreja stradalih tokom Drugog svetskog rata, i tamo zatiče nešto nalik na galeriju. Uopšte nema ljudi. Iznad ulaza stoji natpis: „Kuća sećanja i zaborava“. U jednoj od sala na ekranu prikazuje se stravična sudbina njegove porodice; u sledećoj, nude mu pilulu koja će mu momentalno izbrisati sva sećanja: „Ali šta bi on bio bez svojih sećanja, bez tog razdirućeg bola?“
Isti taj razdirući bol osećaju svi junaci ‒ njihova sećanja i indirektna iskustva iz perioda Holokausta formiraju srceparajući mozaik od kojeg je sačinjen ovaj roman. Tu je profesor muzike koji dovršava očevu nezavršenu kompoziciju, pronađenu u koncentracionom logoru. Zatim, tu je čovek koji je posmatrao pogubljenje svog oca, zbog čega je čitav život posvetio pokušaju da shvati suštinu zla. Tu je i dečak, koji nikad nije stvarno razumeo šta znači biti Jevrejin, dok nije shvatio da ga drugi posmatraju kao Jevrejina, a učiteljica ga naziva „strancem“ – nakon rata. I tako dalje.
Istinski mozaik, roman „Kuća sećanja i zaborava“ nema uobičajen hronološki sled; ova knjiga je svojevrsna slagalica stradanja. Neka poglavlja su novinski članci, ostavljeni bez ikakvog komentara, kao što je jezivi slučaj akvarela čuvenog švedskog umetnika Karla Mihaela von Hausvolfa, koji je slikao pepelom žrtava logora smrti Majdanek. Ovaj slučaj je 2012. izazvao uzavrelu polemiku i to ne samo u jevrejskim zajednicama širom sveta, ali stav Filipa Davida po ovom pitanju, ostaje neizrečen.
Roman je takođe obogaćen jevrejskim misticizmom i ezoterijom. Posebno u stalno prisutnoj raspravi o razumevanju suštine zla i nemogućnosti spoznaje Boga, koji, na kraju krajeva, nije ništa zagonetniji od samog čoveka.
Autor: Niklas Kvarnstrom
Izvor: sydsvenskan.se
