Slike nepoznatog sveta
Dušan Miklja, „Afrikanac“, „Laguna“, Beograd, 2011.
„Afrikanac“ je šesti po redu roman Dušana Miklje, novinara i pisca, nagrađivanog autora zbirki priča, putopisno-esejističke proze, drama, radio-drama i scenarija, koji je proveo više godina u Africi radeći kao dopisnik Tanjuga, u prilično turbulentnim vremenima za ovaj kontinet, od sredine šezdesetih i početka sedamdesetih godina 20. veka, kada definitivno dolazi do sloma evropskog kolonijalizma i rasplamsava se borba za nezavisnost, sa velikim brojem građanskih ratova za prevlast. Takvi sticaji okolnosti iznedrili su mnogo interesantnih i nadasve kon troverznih ličnosti, kao što su Nelson Mendela, Idi Amin, Sese Seko Mobutu, Agostinjo Neto. Kako će se pokazati u romanu, autor ih je većinu poznavao.
Žanrovski, ovaj roman bi se mogao odrediti delom kao autobiografski, delom putopisni a delom pikarski. Glavni lik, sa nadimkom Afrikanac, takođe je novinar, dopisnik beogradske novinske agencije, a pripovedanje prati junakova putovanja Afrikom na koja ga šalje redakcija ili na koja odlazi po sopstvenom nahođenju. Autor se u ovom romanu služi i pbsebnim načinom pisanja koji se često naziva „literarna reportaža" ili „magično novinarstvo" čiji je začetnik poljski pisac i novinar Rišard Kapušćinski. Na ovaj način pisac je uspeo da svoje ogromno iskustvo prelije u književni tekst, sačuva autentičnost proživljenog, a ne upadne u zamke autobiografskog žanra koji bi samo ređao događaje po hronološkoj liniji.
Miklja se trudi da nam kroz prizmu svog „alter ega" prenese kompletan doživljaj Crnog kontinenta kao nečeg izvanrednog, nečeg dijametralno suprotnog od onog što je Evropa. Upravo je taj duboki doživljaj Afrikancu i doneo njegov nadimak. Nakon završetka Drugog svetskog rata, iz koga većina evropskih zemalja izlazi znatno oslabljena, afričke kolonije postepeno uspevaju da povrate nezavisnost. Kako sve državne prevrate prate velike nestabilnosti, tako ni afrički kontinent nije zaobišao ovaj scenario. U periodu od 1960. do 1980. godine izvršeno je više od 70 pučeva i 13 atentata na predsednike. „Afrikanac“ nas postavlja u sredinu tog uzbudljivog razdoblja. Oslikani su predsednici, carevi, generali, gerilci u svojoj maničnoj trci za vlašću i moći sa jedne i humanim idejama slobode i pravednosti sa druge strane. Međutim, Afrika je nešto mnogo više, rudimentarna kultura u konfliktu sa evropskim kolonijalizmom, svet animističkih predstava nasuprot racionalizmu modernih vremena, život u kome je glad svakodnevica a ideje nešto što može da pokrene velike lavine. Lepote predivnih pejzaža i smrtonosni insekti i gmizavci, velelepna zdanja predsedništava i žrtvovanja domaćih životinja na fudbalskim utakmicama, čine ovaj kontinent suštinski kontradiktornim. Ambivalentnost je prisutna i u samom poimanju sveta i kulture. Akteri se međusobno teško razumeju, ne mogu u potpunosti da shvate postupke jedni drugih, što najbolje možemo da uočimo u odnosu Afrikanca i njegovog tamnoputog batlera Vašingtona.
Od fantastičnih opisa pejzaža zemlje u kojoj je sve veliko i kolosalno do originalnih slika života i njegove specifičnosti u raznim krajevima nepoznatog nam kontinenta Miklja uspeva da stvori priču u kojoj nema klasične literarne ambicije i potrebe da se samo sakupe činjenice, već samo jako izražena potreba da se duboke emocije koje Afrika izaziva podele sa čitaocem. Zato je sugestivnost sadržana u osećanju a ne u slici. Tako opisi životnih rituala koji su usko povezani sa prirodom i autentični prikazi streljanja i surovosti Afriku čine svetom krajnosti, svetom vanredne lepote i surovosti. Ove krajnosti oživljavaju i pitanja o smerovima razvoja civilizacije, o inverziji ideje dobra i zla u tumačenju afričkog i evropskog čoveka. Često su ova sagledavanja, koja su pre svega za-nimljive priče, prave male antropološko-filozofske studije u kojima se neretko prepliću meditativni delovi i razmišljanja o važnim životnim pitanjima sadržanim u suštinskim različitostima.
Autor: Boro Kalač
Izvor: („Književni list“, br. 102, god X, 1. nov. i 1. dec. 2011, str. 7)
„Afrikanac“ je šesti po redu roman Dušana Miklje, novinara i pisca, nagrađivanog autora zbirki priča, putopisno-esejističke proze, drama, radio-drama i scenarija, koji je proveo više godina u Africi radeći kao dopisnik Tanjuga, u prilično turbulentnim vremenima za ovaj kontinet, od sredine šezdesetih i početka sedamdesetih godina 20. veka, kada definitivno dolazi do sloma evropskog kolonijalizma i rasplamsava se borba za nezavisnost, sa velikim brojem građanskih ratova za prevlast. Takvi sticaji okolnosti iznedrili su mnogo interesantnih i nadasve kon troverznih ličnosti, kao što su Nelson Mendela, Idi Amin, Sese Seko Mobutu, Agostinjo Neto. Kako će se pokazati u romanu, autor ih je većinu poznavao.
Žanrovski, ovaj roman bi se mogao odrediti delom kao autobiografski, delom putopisni a delom pikarski. Glavni lik, sa nadimkom Afrikanac, takođe je novinar, dopisnik beogradske novinske agencije, a pripovedanje prati junakova putovanja Afrikom na koja ga šalje redakcija ili na koja odlazi po sopstvenom nahođenju. Autor se u ovom romanu služi i pbsebnim načinom pisanja koji se često naziva „literarna reportaža" ili „magično novinarstvo" čiji je začetnik poljski pisac i novinar Rišard Kapušćinski. Na ovaj način pisac je uspeo da svoje ogromno iskustvo prelije u književni tekst, sačuva autentičnost proživljenog, a ne upadne u zamke autobiografskog žanra koji bi samo ređao događaje po hronološkoj liniji.
Miklja se trudi da nam kroz prizmu svog „alter ega" prenese kompletan doživljaj Crnog kontinenta kao nečeg izvanrednog, nečeg dijametralno suprotnog od onog što je Evropa. Upravo je taj duboki doživljaj Afrikancu i doneo njegov nadimak. Nakon završetka Drugog svetskog rata, iz koga većina evropskih zemalja izlazi znatno oslabljena, afričke kolonije postepeno uspevaju da povrate nezavisnost. Kako sve državne prevrate prate velike nestabilnosti, tako ni afrički kontinent nije zaobišao ovaj scenario. U periodu od 1960. do 1980. godine izvršeno je više od 70 pučeva i 13 atentata na predsednike. „Afrikanac“ nas postavlja u sredinu tog uzbudljivog razdoblja. Oslikani su predsednici, carevi, generali, gerilci u svojoj maničnoj trci za vlašću i moći sa jedne i humanim idejama slobode i pravednosti sa druge strane. Međutim, Afrika je nešto mnogo više, rudimentarna kultura u konfliktu sa evropskim kolonijalizmom, svet animističkih predstava nasuprot racionalizmu modernih vremena, život u kome je glad svakodnevica a ideje nešto što može da pokrene velike lavine. Lepote predivnih pejzaža i smrtonosni insekti i gmizavci, velelepna zdanja predsedništava i žrtvovanja domaćih životinja na fudbalskim utakmicama, čine ovaj kontinent suštinski kontradiktornim. Ambivalentnost je prisutna i u samom poimanju sveta i kulture. Akteri se međusobno teško razumeju, ne mogu u potpunosti da shvate postupke jedni drugih, što najbolje možemo da uočimo u odnosu Afrikanca i njegovog tamnoputog batlera Vašingtona.
Od fantastičnih opisa pejzaža zemlje u kojoj je sve veliko i kolosalno do originalnih slika života i njegove specifičnosti u raznim krajevima nepoznatog nam kontinenta Miklja uspeva da stvori priču u kojoj nema klasične literarne ambicije i potrebe da se samo sakupe činjenice, već samo jako izražena potreba da se duboke emocije koje Afrika izaziva podele sa čitaocem. Zato je sugestivnost sadržana u osećanju a ne u slici. Tako opisi životnih rituala koji su usko povezani sa prirodom i autentični prikazi streljanja i surovosti Afriku čine svetom krajnosti, svetom vanredne lepote i surovosti. Ove krajnosti oživljavaju i pitanja o smerovima razvoja civilizacije, o inverziji ideje dobra i zla u tumačenju afričkog i evropskog čoveka. Često su ova sagledavanja, koja su pre svega za-nimljive priče, prave male antropološko-filozofske studije u kojima se neretko prepliću meditativni delovi i razmišljanja o važnim životnim pitanjima sadržanim u suštinskim različitostima.
Autor: Boro Kalač
Izvor: („Književni list“, br. 102, god X, 1. nov. i 1. dec. 2011, str. 7)
Autor: Dušan Miklja
