Srećan ti rođendan Veliki Majstore, uz moj duboki naklon
Gospodin Čehov i ja smo se upoznali kada sam ja, prema tvrdnjama moje Bake bila premlada, a on već pokojni. Pod uslovom da se ne veruje Majstoru Bulgakovu, koji je svoje rukopise spaljivao, istovremeno tvrdeći da rukopisi ne mogu da izgore. U šta ja verujem, jer shodno tome ni pisci i pesnici ne mogu da umru. Zahvaljujući tome smo se pokojni, ali nikad življi, gospodin Čehov i ja upoznali tokom mog letnjeg raspusta u Badnjevcu, gde su me roditelji odložili, kod babe i dede, da dočekam odlazak na more. Istovremeno je Dedi, penzionisanom nastavniku matematike, dato i uputstvo da me priuči istoj, jer sam već tada počela da pružam otpor toj nauci. Kako je Deda imao narav nervoznog gusana, a i takav prateći pogled, to sam ja počela da razvijam disciplinu sakrivanja od nametnutih dopunskih časova, brzo shvativši da me Deda ostavlja na miru kada vidi da čitam. Što sam ja, inače, i do tada volela, a od gore pomenutog spoznanja još i više. Najbezbednija zona je postala neposredna blizina kućnog ormana sa knjigama, zaključanog cvetnom bravicom čiji je ključ dužio Deda. Knjige su se mogle dobiti samo na konkretan zahtev i uz Dedino promišljeno odobrenje, shodno godinama interesenta. Tako sam ja tog leta, dok mi je čudo od matematike dahtalo za vrat, zamolila Dedu da mi da knjigu na čijem je boku zlaćanim slovima pisalo – Čehov. Deda me je promotrio zelenim, guščijim pogledom, otključao orman i gospodin Čehov i ja smo pobegli pod krušku iza kuće. Doduše, Baka je donevši korpu veša na kačenje, baš u toj zoni, odmah kod Dede uložila usmeni protest, tvrdeći da sam premlada za gospodina Čehova i utemeljivši primedbu svojim nekadašnjim učiteljskim pozivom. Dedin kontraargument je, na moju sreću, bio: »Ako je već duduk za matematiku, neka bar čita. A, Čehova može da čita svake godine drugačije, za njega nikad nije rano.« Na tome je ostalo, baka je protestno stavila u usta buket štipaljki i okrenuvši leđa Majstoru Čehovu, kruški čiji je hlad dahtao od vrućine i meni, počela da kači bele poljane čaršava.
Mada, ispostavilo se da je Baka bila mrvicom u pravu, već te večeri sam duvkala od tuge zbog izgubljene Kaštanke, a naredni dan sam se zarozala od plakanja na pola priče neprevodivog naslova, koju ja i dan danas, u nedostatku pravog prevoda zovem »Spava se«, priči o devojčici, sluškinjici, koja davi bebu u besanom očaju želje za spavanjem. Naravno da je Baka prokomentarisala moje suze pobedničkim klimanjem glave, praćenim zakasnelom replikom Dedi: »Jesam ti ja rekla, eto ti sad pa joj objašnjavaj Čehova.« Na svu sreću Deda je imao takve pristupe životu da su Spartanci za njega bili samo izviđačko društvo, pa nije ni pokušavao da mi ublaži skalpel kojim je Čehov secirao život u svojim pričama. Zbog toga je vreme pokazalo da su Dedini argumenti bili dugoročnije održiviji – jesam bila i ostala duduk za matematiku, ali Čehova sam čitala ispočetka svako malo, i svaki put drugačije, sve do danas, sa namerom da to i dalje radim.
Dalje školovanje mi je dalo i tu sreću da se gospodinom Čehovim pozabavim i na njegovom maternjem jeziku, shvativši da će se teško naći majstor koji će uspeti da prevede te priče baš onako kako ih je on napisao i kako one zvuče na ljuljuškavom ruskom jeziku.
Tek kasnije, u školi, kada je na dnevni red stigao A.P. Čehov i njegova priča o nesrećnom, malom činovniku Červjakovu i još tužnijem ocu, kočijašu, Joni Potapovu, počela sam ličnije da upoznajem biografiju velikog Majstora. Do tada mi to nije bilo bitno, njegova biografija, ko je bio i šta je radio, za mene je živela u njegovim pričama, koje do danas, ako mene pitate, niko nije uspeo da natpriča.
Ali, ako bi, ovim jubilejnim povodom, ipak trebalo napisati koju reč o životu lekara Antona Pavloviča Čehova, onda biram njegovu izjavu da mu je književnost ljubavnica, a medicina žena i ni jedna se nije buni. Doduše, kasnije, kada je počeo da piše i drame, od medicine se već očito razveo, proza ju je zamenila, dok je drama postala njegova dosadna i žalosna ljubavnica.
Gospodina Čehova detinjstvo nije poštedelo bruke, bola i žalosti, a odrastanje mu je donelo i bedu, koja ga je naterala da počne da piše, zarađujući svojim novinskim kolumnama novac potreban njemu i bankrotiranoj porodici. Bilo bi zaista zanimljivo sada videti lica i crvene uši urednika tih novina, koji su tada skraćivali priče Antoše Čehontea, izbacujući iz njih višak prostorom zadatih redova.
Za razliku od mnogih kojima je zlo u životu ostavilo samo nagon da zlim uzvraćaju, Čehovu je nemilosrdan život usadio, naklona vrednu, odbojnost prema ponižavanju drugih ljudi, zbog čega je to smatrao najgorim što ljudska bića mogu da urade ne samo svojoj vrsti, već i životinjama. Čehov je voleo prirodu i ljude, jer samo čovek koji iskreno ceni čudo života, može da primeti sićušnu prašinu sitnica od kojih je bio i uvek će biti sastavljen. Majstor Čehov je pisao o događajima koje do tada niko nije ni primećivao, a kamoli smatrao vrednim pisanja, o ljudima pored kojih se bez obaziranja prolazilo, nalazivši u njima cele unutrašnje, neistražene, svetove. Nije voleo ulizice, patetiku, ni pretenciozno mudrovanje. Mrzeo je nadobudne prazne priče viših slojeva i primitivnost seljaka, ali su i jedni i drugi ostali ovekovečeni u njegovim pričama, zahvaljujući kojima možemo i danas da ih prepoznamo, jer kao ni Čehov, tako ni oni nisu umrli, samo žive u drugačije nazvanim ulogama sadašnjice.
Ono što najviše volim u Čehovljevom pričanju priča je upravo ono što su mu mnogi, njegovovremski, kritičari zamerali – Čehovljeve priče nemaju, za tu literarnu disciplinu, pretpostavljenu konstrukciju, koja recimo predviđa zaključak, odnosno kraj. Mnoge njegove priče se završavaju »prebrzo« ili prosto, imaju kraj koji nekako sakato štrči. Ali, svako ko se potrudi da pogleda svakodnevni život, videće da život mrda neočekivanim pokretima, da u njemu nema mnogo logike ni pravila, da kao što bi Čehov rekao: »U životu se ljudi ne ubijaju, ne bese i ne izjavljuju ljubav u svakom trenutku. Veći deo svog života jedu, piju i govore besmislice«, ali je znao i da boljeg života od ovog – nema i zato ga treba pimećivati, o njemu pisati, čitati i živeti ga svaki dan. I upravo ta svakidašnjica ne prolazi, od nje su bili sastavljeni životi ljudi koji su živeli pre sto, hiljadu ili deset godina, upravo onako kao što ona i danas čini naše živote.
Zbog toga je Majstor Čehov i ostao živ, samo naizgled je umro, zbog toga ga je veliki Tolstoj i nazvao Umetnikom života. Zbog toga mu je i sam Život odao poslednju počast i priznanje da ga je Čehov pročitao i ovekovečio bolje no iko do tada. I sada. Naime, Majstor Čehov je izgubio bitku sa tuberkulozom, bolešću bednih, 1904. godine, kada je bio star samo 44 godine. Umro je u lečilištu Badenvajler, u Nemačkoj. Njegovo telo je prevezeno u Moskvu. Vozom, u vagonu na kome je pisalo »Sveže ostrige«. Time je, ako mene pitate, Život umesto Čehova napisao poslednju njegovu priču, koja je imala upravo takav kraj kakav umeju da napišu samo Život i Čehov u njegovom ogledalu. Jer, nema većih stvari od onih malih koje čine svakodnevicu života. Kraj i tako ne postoji.
("Majstoru priče", iz zbirke priča "Ispod sedmog neba", Jelica Greganović)
Mada, ispostavilo se da je Baka bila mrvicom u pravu, već te večeri sam duvkala od tuge zbog izgubljene Kaštanke, a naredni dan sam se zarozala od plakanja na pola priče neprevodivog naslova, koju ja i dan danas, u nedostatku pravog prevoda zovem »Spava se«, priči o devojčici, sluškinjici, koja davi bebu u besanom očaju želje za spavanjem. Naravno da je Baka prokomentarisala moje suze pobedničkim klimanjem glave, praćenim zakasnelom replikom Dedi: »Jesam ti ja rekla, eto ti sad pa joj objašnjavaj Čehova.« Na svu sreću Deda je imao takve pristupe životu da su Spartanci za njega bili samo izviđačko društvo, pa nije ni pokušavao da mi ublaži skalpel kojim je Čehov secirao život u svojim pričama. Zbog toga je vreme pokazalo da su Dedini argumenti bili dugoročnije održiviji – jesam bila i ostala duduk za matematiku, ali Čehova sam čitala ispočetka svako malo, i svaki put drugačije, sve do danas, sa namerom da to i dalje radim.
Dalje školovanje mi je dalo i tu sreću da se gospodinom Čehovim pozabavim i na njegovom maternjem jeziku, shvativši da će se teško naći majstor koji će uspeti da prevede te priče baš onako kako ih je on napisao i kako one zvuče na ljuljuškavom ruskom jeziku.
Tek kasnije, u školi, kada je na dnevni red stigao A.P. Čehov i njegova priča o nesrećnom, malom činovniku Červjakovu i još tužnijem ocu, kočijašu, Joni Potapovu, počela sam ličnije da upoznajem biografiju velikog Majstora. Do tada mi to nije bilo bitno, njegova biografija, ko je bio i šta je radio, za mene je živela u njegovim pričama, koje do danas, ako mene pitate, niko nije uspeo da natpriča.
Ali, ako bi, ovim jubilejnim povodom, ipak trebalo napisati koju reč o životu lekara Antona Pavloviča Čehova, onda biram njegovu izjavu da mu je književnost ljubavnica, a medicina žena i ni jedna se nije buni. Doduše, kasnije, kada je počeo da piše i drame, od medicine se već očito razveo, proza ju je zamenila, dok je drama postala njegova dosadna i žalosna ljubavnica.
Gospodina Čehova detinjstvo nije poštedelo bruke, bola i žalosti, a odrastanje mu je donelo i bedu, koja ga je naterala da počne da piše, zarađujući svojim novinskim kolumnama novac potreban njemu i bankrotiranoj porodici. Bilo bi zaista zanimljivo sada videti lica i crvene uši urednika tih novina, koji su tada skraćivali priče Antoše Čehontea, izbacujući iz njih višak prostorom zadatih redova.
Za razliku od mnogih kojima je zlo u životu ostavilo samo nagon da zlim uzvraćaju, Čehovu je nemilosrdan život usadio, naklona vrednu, odbojnost prema ponižavanju drugih ljudi, zbog čega je to smatrao najgorim što ljudska bića mogu da urade ne samo svojoj vrsti, već i životinjama. Čehov je voleo prirodu i ljude, jer samo čovek koji iskreno ceni čudo života, može da primeti sićušnu prašinu sitnica od kojih je bio i uvek će biti sastavljen. Majstor Čehov je pisao o događajima koje do tada niko nije ni primećivao, a kamoli smatrao vrednim pisanja, o ljudima pored kojih se bez obaziranja prolazilo, nalazivši u njima cele unutrašnje, neistražene, svetove. Nije voleo ulizice, patetiku, ni pretenciozno mudrovanje. Mrzeo je nadobudne prazne priče viših slojeva i primitivnost seljaka, ali su i jedni i drugi ostali ovekovečeni u njegovim pričama, zahvaljujući kojima možemo i danas da ih prepoznamo, jer kao ni Čehov, tako ni oni nisu umrli, samo žive u drugačije nazvanim ulogama sadašnjice.
Ono što najviše volim u Čehovljevom pričanju priča je upravo ono što su mu mnogi, njegovovremski, kritičari zamerali – Čehovljeve priče nemaju, za tu literarnu disciplinu, pretpostavljenu konstrukciju, koja recimo predviđa zaključak, odnosno kraj. Mnoge njegove priče se završavaju »prebrzo« ili prosto, imaju kraj koji nekako sakato štrči. Ali, svako ko se potrudi da pogleda svakodnevni život, videće da život mrda neočekivanim pokretima, da u njemu nema mnogo logike ni pravila, da kao što bi Čehov rekao: »U životu se ljudi ne ubijaju, ne bese i ne izjavljuju ljubav u svakom trenutku. Veći deo svog života jedu, piju i govore besmislice«, ali je znao i da boljeg života od ovog – nema i zato ga treba pimećivati, o njemu pisati, čitati i živeti ga svaki dan. I upravo ta svakidašnjica ne prolazi, od nje su bili sastavljeni životi ljudi koji su živeli pre sto, hiljadu ili deset godina, upravo onako kao što ona i danas čini naše živote.
Zbog toga je Majstor Čehov i ostao živ, samo naizgled je umro, zbog toga ga je veliki Tolstoj i nazvao Umetnikom života. Zbog toga mu je i sam Život odao poslednju počast i priznanje da ga je Čehov pročitao i ovekovečio bolje no iko do tada. I sada. Naime, Majstor Čehov je izgubio bitku sa tuberkulozom, bolešću bednih, 1904. godine, kada je bio star samo 44 godine. Umro je u lečilištu Badenvajler, u Nemačkoj. Njegovo telo je prevezeno u Moskvu. Vozom, u vagonu na kome je pisalo »Sveže ostrige«. Time je, ako mene pitate, Život umesto Čehova napisao poslednju njegovu priču, koja je imala upravo takav kraj kakav umeju da napišu samo Život i Čehov u njegovom ogledalu. Jer, nema većih stvari od onih malih koje čine svakodnevicu života. Kraj i tako ne postoji.
("Majstoru priče", iz zbirke priča "Ispod sedmog neba", Jelica Greganović)
Autor: Jelica Greganović
