Šta one mogu? – Prikaz knjige „Beograđanke“ Igora Marojevića
Šarmer, zavodnik, avanturista, beskrupulozni i inteligentni Donald Drejper, mag advertajzinga, u jednoj epizodi odlične serije prevedene kod nas kao Momci sa Menhetna ili Ljudi sa Menhetna, na parčetu hartije zabeležio je famozno frojdovsko pitanje: Šta žene žele? Bila je to neke vrsta teze na osnovu koje bi trebalo da se pokrene kreativni proces stvaranja konačnog slogana za proizvod namenjen ženama u društvu koje razvija različite emancipatorske vrste odnosa pa i one, u samom središtu mita o američkom snu. Bile su to čuvene šezdesete, godine globalnog uzleta i nade u humanizam progresa, vreme kada je svet bio mesto mogućnosti i prostor na kojem se vredi zadržati. Sa druge strane, kako su to odlično pokazali Momci sa Menhetna, trenutak snage i humanizma, senčili su neki drugi trenuci koji su, ne samo američki, već i globalni društveni i politički sistem predstavili u drugom i drugačijem svetlu. Oni će voditi i dovesti do vremena kojem smo sada svedoci.
Pitanje koje je Donald Drejper postavio tada, u kontekstu jednog poletnijeg vremenskog trenutka, važno je za mogući odgovor koji ćemo dobiti posle čitanja nove zbirke pripovedaka pisca Igora Marojevića, tim pre jer Marojević takođe kontekstualizuje ispričano, smeštajući ga, sada, u savremeni društveni okvir. Temelj zbirke Beograđanke grade One. Ta misteriozna stvorenja koja ostaju to i u vremenima kada se čini da su zacrtani obrasci mišljenja i ponašanja jasno regulisali i odvojili rodne pozicije i uloge. Marojević je pisac koji sada, posle zapaženog broja romana, zbirki pripovedaka i eseja, nedvosmisleno postaje nesmireni duh književnosti, buntovan na neki način i večito nezadovoljan svim poznatim, priznatim i raspoloživim sredstvima kojima se služi književna tehnika i čitav jedan recepcijski horizont od koga umnogome zavisi afirmacija i vrednovanje napisanog. Zato, uz neke izuzetke, Marojević uspešno istražuje stvarnosni teren po kome se kreće, po kome se krećemo svi, i središte njegovog interesovanja postaju pojave skrajnute, o kojima se ne govori mnogo ili se govori nerado, a postupak koji pri tom primenjuje pokušaj je relaksiranja one malopre pomenute stvaralačke uslovljenosti i recepcijske rigidnosti. U Beograđankama se poslužio, uslovno rečeno, formom intervjua (materijal za većinu priča nastajao je na osnovu razgovora koje je autor vodio), što je rezultovalo ispovednim tonom i sintaksičkom i stilskom slikom bliskoj svakodnevnoj, govornoj dinamici.
Od početne, „Muške priče“ u zbirci do najbolje u čitavom poduhvatu, „Sivi komplet“, ređaju se ispovesti žena različite starosne dobi, smeštene, pokazaće se, sa razlogom, u ambijent Beograda. Ono što odvaja Marojevićev pokušaj i postupak od mnogih koji tematizuju sudbinu žene, čak i kada to čine i žene same, spisateljice, nije napor objašnjenja, analize, refleksije, filozofiranja i lamentiranja nad nekim situacijama i sudbinskim pričama, već prepuštanje priči samoj. Pitanje Šta žene žele? ostaje negde u maglini startne pozicije od koje kreće putovanje slično psihoterapijskoj seansi. Pisac, autor, sada je u poziciji onog ko sluša i prenosi ispričano. On je, u slučaju ovih pripovedaka, možda najbliži onom Floberovom Bogu. „Umetnik treba da bude“, pisao je majstor pripovedanja, „u svom delu kao Bog u svemiru, nevidljiv, a svemoćan. Neka se svuda oseća ali neka se ne vidi.“
Kada se čitaju Marojevićeve Beograđanke, stiče se najpre utisak potpunog autorovog odsustva, jer teče jedna ispovest bliska govornom, često žargonskom sloju jezika, a rezultat i celina, u stvari, jesu zaokružen, smislen stav, ne odgovor na pitanje šta one žele, već prezentacija onog šta sve mogu da urade, kada iz stanja objekta, činom aktivnog, svesnog odnosa prema jednoj datosti, menjaju redosled događaja i postaju nosioci dešavanja, subjekti. Rečju, postoji u zbirci Beograđanke jedan jak sloj subverzivnog, a zasluga za takav utisak pripada upravo onom nevidljivom prisustvu autora. To nije odmah očigledno i snaga ove zbirke leži upravo na toj putanji postupnog, polaganog uočavanja moćne distinktivne crte koja ovu zbirku izdvaja od mnogih drugih sa sličnom tematikom. Ne pitanje Šta one žele? već Šta one mogu? Od tog pitanja, u stvari, počinje priča, a da čitalac toga najpre nije svestan. Već obrnuto.
Prva u zbirci, „Muška priča“, sa razlogom nosi takav naslov. To je čista muška vizura u vremenu rastakanja jednog do sada poznatog i priznatog koncepta rodnih odnosa. Priča koja čitaoca, koji ima očekivanje, može prilično da razljuti. Zar ne može ništa bolje? Samo to? I to je sve? Imamo dželata i imamo žrtvu koja, pokazaće se u „Muškoj priči“, nesvesno pristaje na takav koncept u potpunosti podržavajući priznatu relaciju moćan/nemoćan, zaštitnik/zaštićeni. Sledeća već, „Igrica“, tematizovaće problem nasilja među vršnjacima, rasne predrasude, porodično nasilje i činom jedne tinejdžerke koja ima snage da progovori o napadu i zlostavljanju, otvoriti vrata nizu atipičnih priča u jedno tipično vreme rasutosti i rastakanja kulturnih, političkih, ekonomskih, socijalnih i svih drugih vrednosti koje čine bit čovekove egzistencije. Junakinja pripovetke „Filozofija za svakog“ napraviće izbor i prvi put se suprotstaviti sistemu oličenom u moćnom šefu koji može da sprovodi mobing, ali mu opšti sistem mišljenja omogućuje da ne mora zbog toga da snosi odgovornost. Saša iz pripovetke „Poslednji Filipsov model“ ostaje verna ljubavi i privlačnosti koju oseća prema drugarici još iz vremena osnovne škole. Priče „Unutra“ i „Prodavnica poklona“ svedoče o životima žena koje su već potpuno ovladale tehnikom introspekcije koja im omogućuje samo jedno, moć nad vlastitim životima koje vode i koju ne predaju Drugom čak i onda kada su izabrale da Drugi postane deo njihovog života.
Odlična i bez sumnje najbolja priča u zbirci, koju smo već imali priliku da čitamo u zborniku priča o Andriću, priređivača Milovana Marčetića, a koja je sada deo Beograđanki, subverzivni sloj duguje aktivnom odnosu junakinje prema spisateljskom poslu i nesumnjivom Andrićevom autoritetu koji podrazumeva analitičko preispitivanje i moći pisanja i samog Andrića. To mesto nas odvodi do još jednog važnog i jakog sloja Marojevićevih pripovedaka. Do svesti o okruženju koje vlada junacima ovih priča sve do momenta dok oni ne počnu da ovladavaju njim. Marojevićeve junakinje nisu beznadežno zagledane u vlastitu nutrinu čak i onda kada, poput žene u priči „Unutra“, izaberu da život provedu zatvorene među zidovima vlastitog stana, u sigurnom zaklonu od sveta. Ono što motiviše takvu njihovu odluku jeste upravo spoljašnje stanje stvari, čitav jedan splet zbivanja koji čini upravo našu, aktuelnu stvarnost. Zaklonjene od tog i takvog sveta, one ipak znaju da je njegovo postojanje i jedina izvesnost. Postoji bez sumnje, takav kakav je. „Net me je odvajao od spoljnog sveta ali me je u isto vreme ispunjavao čežnjom za njim“, čitamo u priči „Unutra“. Tu Igor Marojević ostaje dosledan ne didaktički angažovanom odnosu prema činu pisanja i stvarnosti, već aktivnom, kritičkom sagledavanju odnosa uzroka i posledice, gde uzrok stvari nikad ne leži samo u individualnoj percepciji, već se dobar deo spoljašnjih zbivanja odražava na unutarnje biće čoveka.
Gotovo da svaka od junakinja Beograđanki motivaciju za aktivni čin ima u nekom segmentu društvenog okruženja, bilo da je u pitanju Beograd sa svim pratećim elementima drame zvane bombardovanje, sankcije, tranzicija, mobing, rodna neravnopravnost ili neka svetska metropola u koju se neke junakinje svojevoljno sele. Tada postaju imigranti i slika sveta se nužno usložnjava, a izvesna komparacija između tamo i ovde kompletira i karakter učesnika u borbi za pravo na individualni gest. A skoro da nema gesta u radnjama Marojevićevih priča koji nije individualistički čin odbrane vlastite ličnosti pred svetom. Kada ta ličnost teži da zadrži pravo na odluku i izbor. Ovde su to žene, sve do jedne, bilo da su tinejdžerke, mlade ili sredovečne. Taj svet i danas, u prvim decenijama dvadeset prvog veka postavlja isto pitanje koje je postavio Donald Drejper u jednoj epizodi čuvene serije o sazrevanju sveta koji, pokazalo se, ne može da se pohvali baš zrelim činom odgovornosti kojim štiti čovekovo pravo na život. Taj svet se i danas pita šta žene žele. Zbirku priča Beograđanke, priču o stvarnosti u kojoj nalazimo mnogo toga što su Ljudi sa Menhetna anticipirali, bez obzira na to što se tada činilo da je svet mnogo naivniji i bezazleniji, možemo čitati u kontekstu drugačijeg pitanja – Šta žene mogu? Ako zanemarimo očajnu naslovnu stranu ove odlične zbirke i povedemo se za istinom da se knjizi ne sudi po koricama, otvorimo je i pročitamo, odgovor na postavljeno pitanje biće jasan. Mogu mnogo.
Autor: Marija Nenezić
Izvor: Polja
Pitanje koje je Donald Drejper postavio tada, u kontekstu jednog poletnijeg vremenskog trenutka, važno je za mogući odgovor koji ćemo dobiti posle čitanja nove zbirke pripovedaka pisca Igora Marojevića, tim pre jer Marojević takođe kontekstualizuje ispričano, smeštajući ga, sada, u savremeni društveni okvir. Temelj zbirke Beograđanke grade One. Ta misteriozna stvorenja koja ostaju to i u vremenima kada se čini da su zacrtani obrasci mišljenja i ponašanja jasno regulisali i odvojili rodne pozicije i uloge. Marojević je pisac koji sada, posle zapaženog broja romana, zbirki pripovedaka i eseja, nedvosmisleno postaje nesmireni duh književnosti, buntovan na neki način i večito nezadovoljan svim poznatim, priznatim i raspoloživim sredstvima kojima se služi književna tehnika i čitav jedan recepcijski horizont od koga umnogome zavisi afirmacija i vrednovanje napisanog. Zato, uz neke izuzetke, Marojević uspešno istražuje stvarnosni teren po kome se kreće, po kome se krećemo svi, i središte njegovog interesovanja postaju pojave skrajnute, o kojima se ne govori mnogo ili se govori nerado, a postupak koji pri tom primenjuje pokušaj je relaksiranja one malopre pomenute stvaralačke uslovljenosti i recepcijske rigidnosti. U Beograđankama se poslužio, uslovno rečeno, formom intervjua (materijal za većinu priča nastajao je na osnovu razgovora koje je autor vodio), što je rezultovalo ispovednim tonom i sintaksičkom i stilskom slikom bliskoj svakodnevnoj, govornoj dinamici.
Od početne, „Muške priče“ u zbirci do najbolje u čitavom poduhvatu, „Sivi komplet“, ređaju se ispovesti žena različite starosne dobi, smeštene, pokazaće se, sa razlogom, u ambijent Beograda. Ono što odvaja Marojevićev pokušaj i postupak od mnogih koji tematizuju sudbinu žene, čak i kada to čine i žene same, spisateljice, nije napor objašnjenja, analize, refleksije, filozofiranja i lamentiranja nad nekim situacijama i sudbinskim pričama, već prepuštanje priči samoj. Pitanje Šta žene žele? ostaje negde u maglini startne pozicije od koje kreće putovanje slično psihoterapijskoj seansi. Pisac, autor, sada je u poziciji onog ko sluša i prenosi ispričano. On je, u slučaju ovih pripovedaka, možda najbliži onom Floberovom Bogu. „Umetnik treba da bude“, pisao je majstor pripovedanja, „u svom delu kao Bog u svemiru, nevidljiv, a svemoćan. Neka se svuda oseća ali neka se ne vidi.“
Kada se čitaju Marojevićeve Beograđanke, stiče se najpre utisak potpunog autorovog odsustva, jer teče jedna ispovest bliska govornom, često žargonskom sloju jezika, a rezultat i celina, u stvari, jesu zaokružen, smislen stav, ne odgovor na pitanje šta one žele, već prezentacija onog šta sve mogu da urade, kada iz stanja objekta, činom aktivnog, svesnog odnosa prema jednoj datosti, menjaju redosled događaja i postaju nosioci dešavanja, subjekti. Rečju, postoji u zbirci Beograđanke jedan jak sloj subverzivnog, a zasluga za takav utisak pripada upravo onom nevidljivom prisustvu autora. To nije odmah očigledno i snaga ove zbirke leži upravo na toj putanji postupnog, polaganog uočavanja moćne distinktivne crte koja ovu zbirku izdvaja od mnogih drugih sa sličnom tematikom. Ne pitanje Šta one žele? već Šta one mogu? Od tog pitanja, u stvari, počinje priča, a da čitalac toga najpre nije svestan. Već obrnuto.
Prva u zbirci, „Muška priča“, sa razlogom nosi takav naslov. To je čista muška vizura u vremenu rastakanja jednog do sada poznatog i priznatog koncepta rodnih odnosa. Priča koja čitaoca, koji ima očekivanje, može prilično da razljuti. Zar ne može ništa bolje? Samo to? I to je sve? Imamo dželata i imamo žrtvu koja, pokazaće se u „Muškoj priči“, nesvesno pristaje na takav koncept u potpunosti podržavajući priznatu relaciju moćan/nemoćan, zaštitnik/zaštićeni. Sledeća već, „Igrica“, tematizovaće problem nasilja među vršnjacima, rasne predrasude, porodično nasilje i činom jedne tinejdžerke koja ima snage da progovori o napadu i zlostavljanju, otvoriti vrata nizu atipičnih priča u jedno tipično vreme rasutosti i rastakanja kulturnih, političkih, ekonomskih, socijalnih i svih drugih vrednosti koje čine bit čovekove egzistencije. Junakinja pripovetke „Filozofija za svakog“ napraviće izbor i prvi put se suprotstaviti sistemu oličenom u moćnom šefu koji može da sprovodi mobing, ali mu opšti sistem mišljenja omogućuje da ne mora zbog toga da snosi odgovornost. Saša iz pripovetke „Poslednji Filipsov model“ ostaje verna ljubavi i privlačnosti koju oseća prema drugarici još iz vremena osnovne škole. Priče „Unutra“ i „Prodavnica poklona“ svedoče o životima žena koje su već potpuno ovladale tehnikom introspekcije koja im omogućuje samo jedno, moć nad vlastitim životima koje vode i koju ne predaju Drugom čak i onda kada su izabrale da Drugi postane deo njihovog života.
Odlična i bez sumnje najbolja priča u zbirci, koju smo već imali priliku da čitamo u zborniku priča o Andriću, priređivača Milovana Marčetića, a koja je sada deo Beograđanki, subverzivni sloj duguje aktivnom odnosu junakinje prema spisateljskom poslu i nesumnjivom Andrićevom autoritetu koji podrazumeva analitičko preispitivanje i moći pisanja i samog Andrića. To mesto nas odvodi do još jednog važnog i jakog sloja Marojevićevih pripovedaka. Do svesti o okruženju koje vlada junacima ovih priča sve do momenta dok oni ne počnu da ovladavaju njim. Marojevićeve junakinje nisu beznadežno zagledane u vlastitu nutrinu čak i onda kada, poput žene u priči „Unutra“, izaberu da život provedu zatvorene među zidovima vlastitog stana, u sigurnom zaklonu od sveta. Ono što motiviše takvu njihovu odluku jeste upravo spoljašnje stanje stvari, čitav jedan splet zbivanja koji čini upravo našu, aktuelnu stvarnost. Zaklonjene od tog i takvog sveta, one ipak znaju da je njegovo postojanje i jedina izvesnost. Postoji bez sumnje, takav kakav je. „Net me je odvajao od spoljnog sveta ali me je u isto vreme ispunjavao čežnjom za njim“, čitamo u priči „Unutra“. Tu Igor Marojević ostaje dosledan ne didaktički angažovanom odnosu prema činu pisanja i stvarnosti, već aktivnom, kritičkom sagledavanju odnosa uzroka i posledice, gde uzrok stvari nikad ne leži samo u individualnoj percepciji, već se dobar deo spoljašnjih zbivanja odražava na unutarnje biće čoveka.
Gotovo da svaka od junakinja Beograđanki motivaciju za aktivni čin ima u nekom segmentu društvenog okruženja, bilo da je u pitanju Beograd sa svim pratećim elementima drame zvane bombardovanje, sankcije, tranzicija, mobing, rodna neravnopravnost ili neka svetska metropola u koju se neke junakinje svojevoljno sele. Tada postaju imigranti i slika sveta se nužno usložnjava, a izvesna komparacija između tamo i ovde kompletira i karakter učesnika u borbi za pravo na individualni gest. A skoro da nema gesta u radnjama Marojevićevih priča koji nije individualistički čin odbrane vlastite ličnosti pred svetom. Kada ta ličnost teži da zadrži pravo na odluku i izbor. Ovde su to žene, sve do jedne, bilo da su tinejdžerke, mlade ili sredovečne. Taj svet i danas, u prvim decenijama dvadeset prvog veka postavlja isto pitanje koje je postavio Donald Drejper u jednoj epizodi čuvene serije o sazrevanju sveta koji, pokazalo se, ne može da se pohvali baš zrelim činom odgovornosti kojim štiti čovekovo pravo na život. Taj svet se i danas pita šta žene žele. Zbirku priča Beograđanke, priču o stvarnosti u kojoj nalazimo mnogo toga što su Ljudi sa Menhetna anticipirali, bez obzira na to što se tada činilo da je svet mnogo naivniji i bezazleniji, možemo čitati u kontekstu drugačijeg pitanja – Šta žene mogu? Ako zanemarimo očajnu naslovnu stranu ove odlične zbirke i povedemo se za istinom da se knjizi ne sudi po koricama, otvorimo je i pročitamo, odgovor na postavljeno pitanje biće jasan. Mogu mnogo.
Autor: Marija Nenezić
Izvor: Polja
Autor: Igor Marojević
