Stara knjiga o Novom svetu
Svaka knjiga i uopšte svaki tekst Jelene J. Dimitrijević (1862–1945) koji danas bude objavljen predstavlja pravo otkrovenje čak i starijim generacijama čitalaca, jer i ime i delo ove književnice dugo su bili skrajnuti, njene se knjige nisu preštampavale decenijama, a ne računajući jedno izdanje iz 1986, tek je na početku XXI veka srpskoj publici pružena mogućnost da se upozna sa raznovrsnim stvaralaštvom pesnikinje, prve srpske prozaistkinje, najzad i autorke prvog putopisa o Americi u srpskoj književnosti.
Iako je dat u vidu priloga na samom kraju knjige, nije na odmet pažljivo pogledati popis objavljenih i – u vreme štampanja prvog izdanja putopisa „Novi svet“ (1934) – još uvek neobjavljenih radova Jelene Dimitrijević, jer je fascinantno koliko je spisak obiman, pa se mora javiti čuđenje kako ni jedno od tolikih dela nije bilo preštampano maltene pola veka nakon pesnikinjine smrti.
Novo izdanje „Novog sveta“ pojavljuje se sto godina nakon što se Jelena Dimitrijević otisnula u taj „novi svet“, tačnije: u Sjedinjene Američke Države, gde je na Istočnoj obali boravila oko godinu dana – sasvim dovoljno za jedan obiman putopis ispunjen brojnim utiscima, zapažanjima i ličnim zaključcima o američkom mentalitetu i kulturi. Nije teško zamisliti kako je 1919. godine mogao izgledati prvi susret bilo kog Evropljanina sa Amerikom, tim pre što rane iz Velikog rata u Evropi još uvek nisu bile zacelile, dok američke velegrade svetski sukob nije ni okrznuo. (Pre nego što će odštampati svoj putopis, književnica je još jednom imala priliku da poseti Ameriku, koja se u međuvremenu bila dosta izmenila na ekonomskom planu, pa ne treba zanemariti da su i utisci sa tog drugog putovanja mogli uticati na konačno formiranje knjige, naročito na shvatanje o prolaznosti materijalnih i, pogotovo, finansijskih vrednosti.)
Kako i sama kaže na početku putopisa, književnicu ništa nije vuklo u Ameriku, ali je nešto teralo da ode iz Evrope – u tome možda leži tajna većine američkih doseljenika, a sigurno je to povezano i sa činjenicom što se u Americi ruše sve tradicije i što svako ima priliku da počne iznova, ali i što se tu i tamo ipak čuva evropski duh, koji prenesen na drugu stranu okeana biva oslobođen izvesnih stega Starog sveta.
Nije slučajno Jelena Dimitrijević naglasila kako se na svojim putovanjima najviše interesovala za život Turkinja i Amerikanki – i jedne i druge pripadale su svetovima koji su bili egzotični za sredinu odakle je književnica potekla, s tim što je jedan svet iz dana u dan iščezavao, dok se drugi vrtoglavom brzinom izgrađivao.
Stoga je dobar deo „Novog sveta“ posvećen upravo američkim ženama, pa je i poglavlje naslovljeno kao „Amerikanke“ jedno od najdužih, dok su posebna poglavlja posvećena njujorškim ženama, zatim jednom zanimljivom hotelu koji je „isključivo za žene“, kao i pitanju ženskog prava glasa, koje tada u Sjedinjenim Državama jeste bilo rešeno u korist žena, ali je još uvek izazivalo kontroverze, čak i među samim ženama. Zanimljiva je u ovom slučaju jedna sličnost između turskih i američkih žena, jer prema zapažanju Jelene Dimitrijević, uglavnom su protiv emancipacije žena bile – najumnije žene: Turkinje su bile protiv emancipacije u evropskom smislu, a Amerikanke protiv emancipacije u sifražetskom smislu.
Iako je velika pažnja poklonjena i „prestonici sveta“ Njujorku, i „prijatnom“ Vašingtonu, i Bostonu koji „podseća na London“, pa i „čađavoj“ Filadelfiji, ipak je od samih opisa gradova bilo bitnije prodreti u suštinu života tamošnjih žitelja, a kako se Jelena Dimitrijević i lično upoznala sa izvesnim Amerikancima, pa i sa onima koji su srpskog porekla, otuda njeni prikazi nisu uopšteni, stereotipni niti teorijski, nego se jasno vidi da književnica iz prve ruke saznaje o američkim domovima i porodicama, ali i o raznim ustanovama, udruženjima i manifestacijama.
I može se uopšteno reći da je Amerika Jelene Dimitrijević zapravo Amerika u kojoj se ruše stereotipi pomoću konkretnih primera, pa stoga ne treba da čudi što crnci, koji su inače važili za lopove, vraćaju vlasnicima izgubljene stvari, a što u nadmetanju za Dan nezavisnosti pobedu odnosi jedna Ruskinja svojom nacionalnom igrom.
Sa druge strane, ne treba zaboraviti da se radi o periodu prohibicije, kada je, pored zabrane alkohola, ženama bilo zabranjeno i konzumiranje cigareta na javnom mestu, a zbog jedne zabranjene crnačke igre se čak i ubijalo samo da bi se izbeglo kompromitovanje. Opisujući i takve pojave, Jelena Dimitrijević daje jednu objektivnu sliku Sjedinjenih Država, koje imaju i svoju svetlu i svoju mračnu stranu – baš kao i svaka druga zemlja na svetu.
Treba napomenuti da priređivači novog izdanja nisu dirali u književni stil Jelene Dimitrijević, tako da će čitaoci i preko jezika moći da osete duh jednog starog vremena, kada su pojedini engleski izrazi bili u srpskom jeziku potpuna novina i transkribovali se prema ličnom osećaju samog pisca, pa tako „avnija“ i „uik end“ možda neće u prvi mah podsetiti na danas sasvim odomaćene izraze – avenija i vikend.
Dok su mnogi hrlili u Ameriku isključivo radi materijalnog bogatstva, što se često završavalo kao „unhappy end“, Jelena Dimitrijević je tamo stekla, a zatim u svoju zemlju, pa i u književnost svog jezika, donela duhovno blago koje ne može propasti, a to su – iskustvo i uspomene.
I upravo je knjiga „Novi svet“ najbolji dokaz koliko uspomene mogu same za sebe predstavljati ogromno bogatstvo, jer iako je prvo izdanje putopisa ostalo jedino tokom više od osam decenija, ipak će novo izdanje pokazati da su uspomene zaista svevremeno, neprocenjivo i neiscrpno bogatsvo čija vrednost ne može pasti čak ni pored dugogodišnjeg zaborava.
Autor: Dušan Milijić
Iako je dat u vidu priloga na samom kraju knjige, nije na odmet pažljivo pogledati popis objavljenih i – u vreme štampanja prvog izdanja putopisa „Novi svet“ (1934) – još uvek neobjavljenih radova Jelene Dimitrijević, jer je fascinantno koliko je spisak obiman, pa se mora javiti čuđenje kako ni jedno od tolikih dela nije bilo preštampano maltene pola veka nakon pesnikinjine smrti.
Novo izdanje „Novog sveta“ pojavljuje se sto godina nakon što se Jelena Dimitrijević otisnula u taj „novi svet“, tačnije: u Sjedinjene Američke Države, gde je na Istočnoj obali boravila oko godinu dana – sasvim dovoljno za jedan obiman putopis ispunjen brojnim utiscima, zapažanjima i ličnim zaključcima o američkom mentalitetu i kulturi. Nije teško zamisliti kako je 1919. godine mogao izgledati prvi susret bilo kog Evropljanina sa Amerikom, tim pre što rane iz Velikog rata u Evropi još uvek nisu bile zacelile, dok američke velegrade svetski sukob nije ni okrznuo. (Pre nego što će odštampati svoj putopis, književnica je još jednom imala priliku da poseti Ameriku, koja se u međuvremenu bila dosta izmenila na ekonomskom planu, pa ne treba zanemariti da su i utisci sa tog drugog putovanja mogli uticati na konačno formiranje knjige, naročito na shvatanje o prolaznosti materijalnih i, pogotovo, finansijskih vrednosti.)
Kako i sama kaže na početku putopisa, književnicu ništa nije vuklo u Ameriku, ali je nešto teralo da ode iz Evrope – u tome možda leži tajna većine američkih doseljenika, a sigurno je to povezano i sa činjenicom što se u Americi ruše sve tradicije i što svako ima priliku da počne iznova, ali i što se tu i tamo ipak čuva evropski duh, koji prenesen na drugu stranu okeana biva oslobođen izvesnih stega Starog sveta.
Nije slučajno Jelena Dimitrijević naglasila kako se na svojim putovanjima najviše interesovala za život Turkinja i Amerikanki – i jedne i druge pripadale su svetovima koji su bili egzotični za sredinu odakle je književnica potekla, s tim što je jedan svet iz dana u dan iščezavao, dok se drugi vrtoglavom brzinom izgrađivao.
Stoga je dobar deo „Novog sveta“ posvećen upravo američkim ženama, pa je i poglavlje naslovljeno kao „Amerikanke“ jedno od najdužih, dok su posebna poglavlja posvećena njujorškim ženama, zatim jednom zanimljivom hotelu koji je „isključivo za žene“, kao i pitanju ženskog prava glasa, koje tada u Sjedinjenim Državama jeste bilo rešeno u korist žena, ali je još uvek izazivalo kontroverze, čak i među samim ženama. Zanimljiva je u ovom slučaju jedna sličnost između turskih i američkih žena, jer prema zapažanju Jelene Dimitrijević, uglavnom su protiv emancipacije žena bile – najumnije žene: Turkinje su bile protiv emancipacije u evropskom smislu, a Amerikanke protiv emancipacije u sifražetskom smislu.
Iako je velika pažnja poklonjena i „prestonici sveta“ Njujorku, i „prijatnom“ Vašingtonu, i Bostonu koji „podseća na London“, pa i „čađavoj“ Filadelfiji, ipak je od samih opisa gradova bilo bitnije prodreti u suštinu života tamošnjih žitelja, a kako se Jelena Dimitrijević i lično upoznala sa izvesnim Amerikancima, pa i sa onima koji su srpskog porekla, otuda njeni prikazi nisu uopšteni, stereotipni niti teorijski, nego se jasno vidi da književnica iz prve ruke saznaje o američkim domovima i porodicama, ali i o raznim ustanovama, udruženjima i manifestacijama.
I može se uopšteno reći da je Amerika Jelene Dimitrijević zapravo Amerika u kojoj se ruše stereotipi pomoću konkretnih primera, pa stoga ne treba da čudi što crnci, koji su inače važili za lopove, vraćaju vlasnicima izgubljene stvari, a što u nadmetanju za Dan nezavisnosti pobedu odnosi jedna Ruskinja svojom nacionalnom igrom.
Sa druge strane, ne treba zaboraviti da se radi o periodu prohibicije, kada je, pored zabrane alkohola, ženama bilo zabranjeno i konzumiranje cigareta na javnom mestu, a zbog jedne zabranjene crnačke igre se čak i ubijalo samo da bi se izbeglo kompromitovanje. Opisujući i takve pojave, Jelena Dimitrijević daje jednu objektivnu sliku Sjedinjenih Država, koje imaju i svoju svetlu i svoju mračnu stranu – baš kao i svaka druga zemlja na svetu.
Treba napomenuti da priređivači novog izdanja nisu dirali u književni stil Jelene Dimitrijević, tako da će čitaoci i preko jezika moći da osete duh jednog starog vremena, kada su pojedini engleski izrazi bili u srpskom jeziku potpuna novina i transkribovali se prema ličnom osećaju samog pisca, pa tako „avnija“ i „uik end“ možda neće u prvi mah podsetiti na danas sasvim odomaćene izraze – avenija i vikend.
Dok su mnogi hrlili u Ameriku isključivo radi materijalnog bogatstva, što se često završavalo kao „unhappy end“, Jelena Dimitrijević je tamo stekla, a zatim u svoju zemlju, pa i u književnost svog jezika, donela duhovno blago koje ne može propasti, a to su – iskustvo i uspomene.
I upravo je knjiga „Novi svet“ najbolji dokaz koliko uspomene mogu same za sebe predstavljati ogromno bogatstvo, jer iako je prvo izdanje putopisa ostalo jedino tokom više od osam decenija, ipak će novo izdanje pokazati da su uspomene zaista svevremeno, neprocenjivo i neiscrpno bogatsvo čija vrednost ne može pasti čak ni pored dugogodišnjeg zaborava.
Autor: Dušan Milijić
