Starnoneova „Tajna“: ljubav je tajna koju je nemoguće sačuvati
„Tajna“, novi roman Domenika Starnonea, počinje jednim krajem. Krajem odnosa između Pjetra i Tereze, posle tri godine burne veze i noći provedene u krevetu, u poveravanju jedno drugom najskrivenije tajne: „Ovako ćemo da uradimo, ja ću da ti kažem svoju tajnu koja je toliko strašna da nisam nikad pokušala ni samoj sebi da je kažem, a ti meni treba da kažeš u poverenju neku istu takvu tajnu, nešto što bi te uništilo za sva vremena ako bi se saznalo.“
On je profesor u gimnaziji u Rimu, ona je njegova bivša učenica. Upoznaju se u školi, dok se ona zabavlja zadirkujući ga iz klupe, a on dopušta da ga zavede svojim arogantnim i bestidnim ponašanjem. Ponovo se vide godinu dana nakon njenog diplomiranja, jednog lepog jesenjeg dana, i počinju da se ljube nasred ulice. Tako počinje njihova priča, usplahirena, divlja i besramna, koja ih tera da zarone u najdublje i najskrivenije delove bića.
Nemaju filtere, nemaju tajne. A ipak su osuđeni da se raziđu: u suštini, tako različiti ne bi nikada mogli da ostanu dugo zajedno. Ali kada raskinu, uprkos daljini, nešto nastavlja da ih drži zajedno. Možda upravo te stare tajne, koje su podelili, ne mogu više da se iskorene.
Ubrzo po završetku njihove veze, Pjetro sreće, opet u školi, Nadiju, mirnu i staloženu, ćutljivu ženu, gotovo pa otelotvorenje savršenosti. Praktično u svemu suprotna Terezi, koju je „nemoguće kontrolisati, kao kometu koja pri prolasku ispušta štetno dejstvo“ (prev. G.B.).
Nadija je žena kojom Pjetro želi da se oženi, pa zatim to i uradi, ona je majka njegovo troje dece, Eme, Serđa i Ernesta. Ona je jedina koja je u stanju da bude uz njega kada on objavi svoju prvu knjigu, pamflet u kojem se ostrvio na građanski školski sistem, protiv najboljih učenika koji napamet recituju lekcije i protiv prosečne inteligencije.
Pjetro postaje (u izvesnoj meri) uspešan pisac, cenjen i tražen. Na kraju krajeva, to i zaslužuje, budući dobar čovek, plemenitog srca i tanane inteligencije, čiste i prefinjene, kao što uvek kaže Tilde, njegova urednica. I sa njom je uspostavio odnos poverenja i bliskosti, ne prekoračivši nikada tu granicu, ne kompromitujući se (kao veran muž pun poštovanja, koji nikada ne bi uprljao savest). Međutim, u njegovom odnosu sa Nadijom ne postoji ona sloboda koja dozvoljava da se pokažemo u svoj svojoj ljudskosti: „Tako je teško imati kristalno jasne bračne odnose. Ja sam voleo Nadiju, hteo sam da joj pomognem, ali je nisam voleo do te mere da bih je prisilio da mi ispriča šta joj se desilo na fakultetu, šta ju je zauvek udaljilo od algebarskih površina“.
Iako se čini da mu se život osmehuje, iako se oseća ostvareno kao nikada do tada, ipak postoji nešto što ga uznemirava: Pjetro živi u zebnji koja ga nikada ne napušta. Ta zebnja se pretvara u brigu, čak i u strah. Strah da bi Tereza mogla da progovori i da svima oda njegovu tajnu, da bi mogla da izda njegovo poverenje.
„Plašiš se, jel’?“
Upravo je to razlog zbog kojeg Pjetro nastavlja da je traži, da joj piše duga pisma, zbog kojeg ne uspeva da je zaboravi. „Razlog je taj što te zanima da li verno čuvam tvoje tajne i da li ću to uvek raditi“, razotkriva ga Tereza, podrugljiva i svesna svoje moći. Zna ona dobro da će zauvek ostati povezani: njihova veza neće moći da se završi sve dok postoje tajne koje ih povezuju. Ljubavnici tako preuzimaju ulogu međusobnih čuvara tajni, nesigurnosti, krhkosti, nezainteresovanosti, žudnje za savršenstvom, one duboke strepnje zbog osećaja prosečnosti. Isti kao i svi drugi. Nema tih gadosti koja ne mogu biti podeljene, jer je veza savez, tajni pakt i zajedništvo koje urla „nas dvoje protiv celog sveta“. Međusobno se poštuje ne zbog ljubavi, ne zbog afekta, već iz straha da bi pakt mogao da se naruši i da bi mogle, kao iz Pandorine kutije, da na svetlost dana izađu najprljavije tajne.
„Ja ću tebe nadzirati, a ti mene. Celog života. […] Venčajmo se. Napravimo neku vrstu venčanja, ne crkvenog ili građanskog, nego, ako hoćeš, moralnog. Ako neko od nas dvoje zabrlja, onaj drugi ima pravo da svima kaže: sada ću ja da ti objasnim ko je stvarno ovaj čovek, ko je stvarno ova žena.“
U novom romanu Domeniko Starnone (76 godina) se vraća temama već prisutnim u „Pertlama“ (koje zajedno sa ovim poslednjim i sa „Šalom“ čine sentimentalnu trilogiju), kao što su prevara, ambicija, intimnost i žaljenje. I po strukturi su ova dva romana slična, po podeli na tri poglavlja, po promeni fokalizacije, jer prvo Pjetro vodi pripovedanje, pa Ema, njegova već odrasla kćerka, i konačno Tereza. Njen glas zatvara naraciju, svodi račune.
U romanu Le assaggiatrici, Rozela Postorinu u jednom odlomku piše: „Ljubav je kao usta koja ne ujedaju“, usta koja bi mogla da ugrizu u svakom trenutku, ali koja ostaju poluotvorena, kao opasnost koja čeka u zasedi, stalno prisutna pretnja. Reklo bi se da nam i Starnone poručuje nešto slično: ljubav je potpuna predaja nekoj osobi, koja bi, ako bi to samo poželela, mogla da nas uništi u trenutku. Ljubav je ucena, obećanje, da se vratim metafori Rozele Postorinu, da ćemo držati zatvorena usta: „uzbudljiv vrtlog mogućeg spasa i verovatne propasti“.
Autor: Jolanda Di Virđilio, 29.11.2019.
Izvor: illibraio.it
On je profesor u gimnaziji u Rimu, ona je njegova bivša učenica. Upoznaju se u školi, dok se ona zabavlja zadirkujući ga iz klupe, a on dopušta da ga zavede svojim arogantnim i bestidnim ponašanjem. Ponovo se vide godinu dana nakon njenog diplomiranja, jednog lepog jesenjeg dana, i počinju da se ljube nasred ulice. Tako počinje njihova priča, usplahirena, divlja i besramna, koja ih tera da zarone u najdublje i najskrivenije delove bića.
Nemaju filtere, nemaju tajne. A ipak su osuđeni da se raziđu: u suštini, tako različiti ne bi nikada mogli da ostanu dugo zajedno. Ali kada raskinu, uprkos daljini, nešto nastavlja da ih drži zajedno. Možda upravo te stare tajne, koje su podelili, ne mogu više da se iskorene.
Ubrzo po završetku njihove veze, Pjetro sreće, opet u školi, Nadiju, mirnu i staloženu, ćutljivu ženu, gotovo pa otelotvorenje savršenosti. Praktično u svemu suprotna Terezi, koju je „nemoguće kontrolisati, kao kometu koja pri prolasku ispušta štetno dejstvo“ (prev. G.B.).
Nadija je žena kojom Pjetro želi da se oženi, pa zatim to i uradi, ona je majka njegovo troje dece, Eme, Serđa i Ernesta. Ona je jedina koja je u stanju da bude uz njega kada on objavi svoju prvu knjigu, pamflet u kojem se ostrvio na građanski školski sistem, protiv najboljih učenika koji napamet recituju lekcije i protiv prosečne inteligencije.
Pjetro postaje (u izvesnoj meri) uspešan pisac, cenjen i tražen. Na kraju krajeva, to i zaslužuje, budući dobar čovek, plemenitog srca i tanane inteligencije, čiste i prefinjene, kao što uvek kaže Tilde, njegova urednica. I sa njom je uspostavio odnos poverenja i bliskosti, ne prekoračivši nikada tu granicu, ne kompromitujući se (kao veran muž pun poštovanja, koji nikada ne bi uprljao savest). Međutim, u njegovom odnosu sa Nadijom ne postoji ona sloboda koja dozvoljava da se pokažemo u svoj svojoj ljudskosti: „Tako je teško imati kristalno jasne bračne odnose. Ja sam voleo Nadiju, hteo sam da joj pomognem, ali je nisam voleo do te mere da bih je prisilio da mi ispriča šta joj se desilo na fakultetu, šta ju je zauvek udaljilo od algebarskih površina“.
Iako se čini da mu se život osmehuje, iako se oseća ostvareno kao nikada do tada, ipak postoji nešto što ga uznemirava: Pjetro živi u zebnji koja ga nikada ne napušta. Ta zebnja se pretvara u brigu, čak i u strah. Strah da bi Tereza mogla da progovori i da svima oda njegovu tajnu, da bi mogla da izda njegovo poverenje.
„Plašiš se, jel’?“
Upravo je to razlog zbog kojeg Pjetro nastavlja da je traži, da joj piše duga pisma, zbog kojeg ne uspeva da je zaboravi. „Razlog je taj što te zanima da li verno čuvam tvoje tajne i da li ću to uvek raditi“, razotkriva ga Tereza, podrugljiva i svesna svoje moći. Zna ona dobro da će zauvek ostati povezani: njihova veza neće moći da se završi sve dok postoje tajne koje ih povezuju. Ljubavnici tako preuzimaju ulogu međusobnih čuvara tajni, nesigurnosti, krhkosti, nezainteresovanosti, žudnje za savršenstvom, one duboke strepnje zbog osećaja prosečnosti. Isti kao i svi drugi. Nema tih gadosti koja ne mogu biti podeljene, jer je veza savez, tajni pakt i zajedništvo koje urla „nas dvoje protiv celog sveta“. Međusobno se poštuje ne zbog ljubavi, ne zbog afekta, već iz straha da bi pakt mogao da se naruši i da bi mogle, kao iz Pandorine kutije, da na svetlost dana izađu najprljavije tajne.
„Ja ću tebe nadzirati, a ti mene. Celog života. […] Venčajmo se. Napravimo neku vrstu venčanja, ne crkvenog ili građanskog, nego, ako hoćeš, moralnog. Ako neko od nas dvoje zabrlja, onaj drugi ima pravo da svima kaže: sada ću ja da ti objasnim ko je stvarno ovaj čovek, ko je stvarno ova žena.“
U novom romanu Domeniko Starnone (76 godina) se vraća temama već prisutnim u „Pertlama“ (koje zajedno sa ovim poslednjim i sa „Šalom“ čine sentimentalnu trilogiju), kao što su prevara, ambicija, intimnost i žaljenje. I po strukturi su ova dva romana slična, po podeli na tri poglavlja, po promeni fokalizacije, jer prvo Pjetro vodi pripovedanje, pa Ema, njegova već odrasla kćerka, i konačno Tereza. Njen glas zatvara naraciju, svodi račune.
U romanu Le assaggiatrici, Rozela Postorinu u jednom odlomku piše: „Ljubav je kao usta koja ne ujedaju“, usta koja bi mogla da ugrizu u svakom trenutku, ali koja ostaju poluotvorena, kao opasnost koja čeka u zasedi, stalno prisutna pretnja. Reklo bi se da nam i Starnone poručuje nešto slično: ljubav je potpuna predaja nekoj osobi, koja bi, ako bi to samo poželela, mogla da nas uništi u trenutku. Ljubav je ucena, obećanje, da se vratim metafori Rozele Postorinu, da ćemo držati zatvorena usta: „uzbudljiv vrtlog mogućeg spasa i verovatne propasti“.
Autor: Jolanda Di Virđilio, 29.11.2019.
Izvor: illibraio.it
