Kako bi zadovoljili ukus velikog dela publike, a istovremeno provukli kontroverzne teme pored oštrog oka cenzure, srpski reditelji dovijali su se na razne načine, ali se najefektnijim pokazalo korišćenje komediografskog postupka za latentno prikazivanje fatalnih i često veoma potresnih problema koji su maltene tokom pola veka tištili jedno društvo i ostavili neizbrisive tragove na živote nekoliko generacija.

Da je, međutim, i takvo dovijanje mač sa dve oštrice najbolje se može videti na primeru kultnih i kvalitetnih filmova kao što su „Maratonci trče počasni krug“ scenariste Dušana Kovačevića i reditelja Slobodana Šijana, „Lepota poroka“ scenariste i reditelja Živka Nikolića, „Tito i ja“ scenariste i reditelja Gorana Markovića, jer u ovim je ostvarenjima komediografski kontekst izbio u prvi plan, pa je tako, bar u očima najvećeg dela publike, potpuno zasenjen i često do kraja potisnut njihov metaforički smisao.

Stoga se danas o ovim (ali i o mnogim drugim) filmovima najčešće govori kao o urnebesnim komedijama, premda je i ovlašan pogled na pojedine scene i dijaloge dovoljan da se primeti kako iz tih ostvarenja izbija jedna duboka i prilično zabrinjavajuća poruka, koja baca potpuno novo svetlo na dela pred kojima smo znali da se i po stotinu puta smejemo čim ih spazimo na nekom od mnogobrojnih televizijskih kanala.

Tako svi znamo za malog Zorana, druga Raju, Jasnu, Kengura, pamtimo i dokumentarne kadrove iz Titovog života uz sjajnu muziku Zorana Simjanovića, odzvanja nam onaj dečji i iskreni govor ispred Titove rodne kuće u Kumrovcu (iako je ta scena snimana na Avali, ipak je u njoj najbolje ovekovečeno najsvetije mesto hodočašća Titovih pionira), ne možemo da ne ostanemo pred malim ekranom sve do odjavne špice čim spazimo da smo naleteli na sceni iz filma „Tito i ja“ – ali, upravo je ta i tolika popularnost zasenila činjenicu da je reditelj Goran Marković na osnovu svog scenarija načinio istoimeni roman, gde se mnogo jačim bojama razotkriva ono što se u filmskoj verziji samo naslućuje ili o čemu se nagađa, a pritom se do kraja razobličava i sva ironija, pa i dečja naivnost od koje je zapravo cela priča i satkana.

Napisan i objavljen u vreme kad je bilo mnogo više razumevanja za komediju na ekranu nego za satiru i ironiju na papiru, roman „Tito i ja“ Gorana Markovića ponovo je pred srpskim čitaocima i sada će verovatno mnogo lakše doći do svoje publike, jer filmska verzija već ima proveren kultni status, pa joj njen književni pandan neće smetati, nego će je samo dopuniti.

Mnoge scene iz filma svakako ćemo prepoznati u romanu, možda ćemo pojedine i sami iznova zamisliti bez obzira na to što već znamo kako su odigrane, naići ćemo i na neke kojih u filmu nije bilo, a ako će nam i odzvanjati glasovi Dimitrija Vojnova i Lazara Ristovskog, od toga će korist imati i roman i film, i reditelj i glumci, jer će nam upravo knjiga pokazati koliko su Vojnov i Ristovski uspeli da prodru u dušu svojih likova i da dočaraju njihov međusobni odnos, koji se postepeno razvija kroz gradirajuće unutrašnje i spoljašnje sukobe, a što će neminovno dovesti do one kultne scene koja se odigrava na kumrovečkoj železničkoj stanici.

Boreći se snagom svog uma, ali i svojevrsnim inatom, protiv malog diktatora koji upravlja dečjom družinom, Markovićev Zoran (i da se omaškom napiše Goran, možda ne bi bila greška) zapravo je izvojevao malu ali dovoljnu pobedu nad sistemom koji mu nije dozvoljavao da misli svojom glavom, pa iako psihički sunovrat druga Raje ipak neće biti i politički pad Titovog režima, to će se ipak pokazati kao jedan od koraka koji su i doveli do onoga što se desilo upravo u godini kad je Marković snimio film „Tito i ja“.

Ako je vredelo gledati i pomno pratiti Zoranov put hodočašća i pročišćenja po Zagorju sve do Kumrovca, ništa neće manje biti vredno da taj put ponovo ispratimo kroz Markovićevu romanesknu verziju i da tako omogućimo Zoranu da još jednom održi svoj čuveni govor – jer ionako svaki Kumrovec čeka svog Zorana.

Autor: Dušan Milijić