On je stvarno faca, kako je u beogradskom žargonu rekao mladi pisac Mario Liguori za svog starijeg kolegu i spisateljskog uzora Dušana Veličkovića, pošto je nabrojao imena Suzan Zontag, V. G. Zebalda, Alena Ginzberga, Artura Milera, Normana Mejlera, Josifa Brodskog, Maksa Friša, Agneš Heler, E. L. Doktorova, Kloda Simona, Fridriha Direnmata, Lešeka Kolakovskog, Jirgena Habermasa, Jozefa Škvoreckog sa kojima je Veličković u toku svoje dugogodišnje novinarske, književne i „penovske” karijere razgovarao u Njujorku, Australiji, Seulu, Zagrebu i Beogradu.

Ova imena sabrana su u knjizi „Sva lica sveta” Dušana Veličkovića, u izdanju „Lagune”. Da bi precizirao svoj stav, Liguori je dodao da je Veličković kao „Balkan blend”, fina, harmonična i opojna mešavina duvana, prepoznatljivog stila, da se o njegovim knjigama u Italiji pišu diplomski radovi.

O svojoj knjizi, koja je svojevrsni spoj intervjua, putopisa, eseja, zapisa, Dušan Veličković kaže:

– Razgovarao sam sa piscima čija dela volim da čitam, i poznajem, tako da sam spreman dolazio na intervjue. Među njima bilo je disidenata, kritičara totalitarnih režima u egzilu, levičara sa Zapada. Imao sam potrebu da sa sagovornicima budem ravnopravan, da razgovaram kao što pisac komunicira sa piscima. Ovom knjigom želeo sam da pokažem celinu sveta, genezu određenih ideja i stavova u poslednjih trideset godina.

Pred čitaocima knjige „Sva lica sveta” promiču žive reči kultnih mislilaca, a oživljena su i njihova lica, dočarana slikarskim umećem Maje Majolinice, mlade umetnice koja je portrete stilizovala u skladu sa sopstvenim viđenjem njihovih ličnosti i načina mišljenja. Veličković predočava i atmosferu kongresa Međunarodnog PEN-a u Njujorku, na kojem Suzan Zontag negoduje zbog pozerstva Normana Mejlera, njegovog politiziranja književnosti i stava da je „Muhamed Ali američke književnosti”. Gotovo da „leče” reči ove američke spisateljice, koja je svet napustila pre deset godina, o tome da je „jedina inteligencija za koju se vredi zalagati kritička, dijalektička, skeptička, razobličavajuća”. Ono čega se mnogi plaše – a to je pozicija stranca u jednoj kulturi, Suzan Zontag je veličala: „Ja volim da budem stranac. Biti stranac, naravno, ne znači obavezno biti u egzilu. Živela sam mnogo godina u Francuskoj, provela sam neko vreme u Italiji, Švedskoj, Engleskoj... Posetila sam Japan, Kinu... Bez takvog iskustva, koje je uostalom, počelo još od najmlađih dana, čitanjem stranih pisaca, mislim da nikada ne bih razumela ni sopstvenu zemlju. Biti stranac znači imati dvostruku perspektivu – pitaš se gde si, ali takođe razmišljaš o tome odakle si”, u razgovoru sa Dušanom Veličkovićem izjavila je Zontag.

Uz biografske podatke o piscima, utiske autora o njihovim stavovima, ona živa, izjavljena, reč stvara potpuni deo mozaika savremenih mislilaca. Norman Mejler podsećao je na paradoks zamrznute levice u Americi koju više zanima tlačenje nego sloboda, na opštu klimu u svetu gde vlada sve veća konfuzija, gde gradovi više nemaju radnu snagu, pa eksploatišu robu. Maks Friš slikovito se sećao susreta sa Brehtom, Klod Simon veličao je Foknerov genij deskripcije i Lakanovo shvatanje sveta kao „čvora značenja”, a Ginzberg izvorni američki ritam poezije, time i dopiranje humanosti do ušiju javnosti. Brodski je život pisca u egzilu „žanrovski” opisao kao tragikomediju.

„Visok, široka ramena, izrazito dubok glas, stoji usamljen kao da uliva strah ovoj raspričanoj gomili. Pomislim, onako baš petparački: to je znači taj čovek koji je fascinirao Merilin Monro...”, uvod je u razgovor sa čuvenim američkim dramskim piscem Arturom Milerom, koji je bio i doživotni potpredsednik Međunarodnog PEN-a. U intervjuu datom Veličkoviću pokazao je da je podjednako kritikovao totalitarni režim i hapšenje pisaca u Sovjetskom Savezu, kao što se protivio američkoj spoljnoj politici rata, ili Komitetu za istraživanje antiameričke delatnost.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika