„Dete od peska“ je knjiga koja na neki način pravi pun krug. Njen tekst je dvosmislen jer podseća svojim stilom na arapske legende. Zavodi čitaoca do tog nivoa da se, pošto ga završi, vrati na prvu rečenicu s utiskom da mu je prilikom prvog čitanja nešto promaklo.

Teško je u nekoliko reči opisati o čemu je reč u ovoj priči. Da li je to traktat o adolescenciji? Ili manifest o zaostalim, tobože tradicionalnim pravilima koja opravdavaju društvene nejednakosti? Pesma o nepravdi koja se nanosi ženama samo zato što su žene? Ili možda parabola nad parabolama, pohvala pripovedanju i čudima koja su živa uspomena starih zajednica? „Dete od peska“ deluje kao sve to u isto vreme.

Tu je lutajući pripovedač ili možda čak i prorok, koji sedi na trgu i otvara knjigu koja sadrži tajanstvene zabeleške i počinje svoju priču o Hadži Ahmedu pogođenom užasnom nesrećom: njegova žena nije u stanju da mu rodi sina. Dobivši sedmoro kćeri i čekajući na rođenje osmog deteta, on odlučuje da će bez obzira na sve imati sina po imenu Muhamed Ahmed.

I tako devojčica postaje dečak, a posle smrti svog oca i glava porodice. On/ona se čak i ženi bolesnom rođakom. U tom trenutku priča staje. Tajanstvene zabeleške, predstavljene kao dnevnik Muhameda Ahmeda, postaju prazna beležnica i slušaoci počinju da se bave pretpostavkama. Ko je bio Muhamed Ahmed? Ko mu je pisao pisma? Da li je Muhamed Ahmed bio žena prerušena u muškarca? Šta se desilo s njim/njom? Da li su Zahra i Muhamed Ahmed ista osoba? Da li je pobegao? Da li je umrla? Ili je sve to samo bajka koju je ispričao očajni ludak, tek da odloži zabranu javnog pripovedanja na obnovljenom i modernom trgu gradskog centra?

Tahar Ben Želun je u priču utkao mnogo pitanja i tema. Između ostalog, i složen problem nepoštovanja žena, koje utiče na funkcionisanje celog društva. Zahra mora da postane Muhamed Ahmed da bi osigurala opstanak majke i sestara. Ali u isto vreme mora da uroni u patrijarhalni sistem što nesklad između onoga šta je „unutra“ i šta je „spolja“ čini utoliko dubljim i dovodi je do ludila. U isto vreme prestaje da se pita „ko sam“ već „koga ja predstavljam?“. Sudbina Muhameda Ahmeda ili Zahre, predstavlja metaforu istorije i društva. Društvo se zaglavilo u obrascima smišljenim vekovima ranije, a koji su izgubili svoja značenja i niko ih ne može ponovo pronaći, obnoviti ili imenovati. Sve što čovek zna jeste da ih mora prati, ali ostaje pitanje šta oni znače i zašto se moraju slediti. Priča ima obrise borhesovskog lavirinta u kome otkrivamo koliko se možemo odreći sebe i kakve su posledice. I koliko nam kultura u kojoj živimo može biti neprijatelj koliko i prijatelj.

Međutim, to nije jedino značenje skriveno u tekstu. Bezvremenost i specifična univerzalnost romana „Dete od peska“ omogućavaju mnogobrojna tumačenja. Takođe, zahvaljujući svom višeglasju, kraj romana ostavlja čitaoca zbunjenog. Pomalo je perverzan – u jednu ruku mi imamo izbor, u drugu nemamo. Možemo sami dovršiti priču, ali nikada nećemo znati kako se zaista završila. Međutim, ako drugome ostavimo da je završi, predajemo sebe tuđoj volji. Možda nikada nećemo čuti kraj. Dragi čitaoče, šta si ti odlučio?

Izvor: thinkwatchwrite.wordpress.com
Prevod: Vladimir Martinović