On je Tom Ripli. Zgodini i inteligentni mladić pred kojim je ceo život. U pitanju je hedonistički nastrojeni dvadesetpetogodišnjak spreman da prigrabi sva uživanja u slastima i mastima koja mu život pruža. Međutim u toj tački dolazi do onog čuvenog razmimoilaženja između želja i mogućnosti tako čestog među mladim ljudima punim života. Ripli je veoma rano ostao bez roditelja i bio je osuđen na život sa strogom i konzervativnom tetkom koja kao da je izašla sa stranica nekog Dikensonovog romana. Dobra tetka Doti ga je konstantno psihički maltretirala i nametala mu osećaj krivice jer mu ona „toliko toga pruža“, a on se, nezahvalnik jedan, ponašao kao seka-persa „baš kao i njegov otac“. Nije ni čudo što je Ripli pobegao iz te viktorijanske tamnice čim mu se pružila prilika. Otišao je u Njujork sa namerom da postane glumac. Kao i mnogi sa istim snovima na „daskama koje život znače“ završio je u noćnoj mori koja se zove realni život. U društvenom talogu realnosti Ripli se izveštio u sitnim prevarama koje mu omogućavaju da živi na određenom nivou, nekoliko solidnih centimetara iznad kaste prosjaka.

„Uvek bi nešto iskrsnulo. To je bila Tomova filozofija.“

U trenutku kada je Ripliju gotovo dogorelo do nokata i kada je bio na nekoliko obroka od situacije u kojoj mora da izabere da li je bolje umreti od gladi ili je zgodnije dopustiti da ga uhapse i nahrane u zatvorskoj menzi dešava se Grinfil ex machina. Izvesni Herbert Grinfil je zabrinut za svog sina Ričarda. Mali, nezahvalni, Diki umesto da iskoristi dragoceno vreme svog života na učenje korisnih veština i nastavljanje porodičnog biznisa želi da postane slikar. Iz mardelja neizmerne roditeljske ljubavi i brige morao je da pobegne čak u daleku Italiju. Međutim, njegov otac angažuje Riplija da ode na mesto slikanja i da privoli nerazumnog sina da se prizove pameti i vrati u Ameriku. Ripli naprosto mora da iskoristi ovakvu situaciju i prihvata ponudu.

U Italiji Tomu Ripliju se otvaraju mogućnosti da prikaže sve svoje talente i da na malo nekonvencionalan način ostvari svoj „američki san“.

„Njegova je glavna mana što nikada nije bio istrajan ni u čemu.“

Roman „Talentovani gospodin Ripli“ čiji je srpski prevod Zorana Ž. Paunovića nedavno objavljen u izdanju izdavačke kuće Laguna prvi je u nizu u kome je američka književnica Patriša Hajsmit predstavila Toma Riplija junaka serije romana koji se nazivaju Riplijada. Riplija je opisala kao „uglađenog, prijatnog i krajnje amoralnog“ prevaranta i serijskog ubicu koji uvek izbegne ruku pravde. Filmski kritičar Rodžer Eber ga je opisao kao „šarmantnog i obrazovanog monstruma“.

„Ne mogu da odlučim da li mi se dopadaju muškarci ili žene, pa mislim da ću dići ruke i od jednih i od drugih.“

Iako ga Patriša Hajsmit nikada nije eksplicitno portretisala kao gej ili biseksualnu osobu određeni delovi u Riplijadi sugerišu da Ripli ima određena nedefinisana zanimanja prema muškarcima. U romanu „Talentovani gospodin Ripli“ do te mere je opsednut Dikijem Grinfilom da je ljubomoran na njegovu devojku Mardž i nalazi zadovoljstvo u maštarijama u kojima se Diki ponaša grubo prema njoj. Takođe se plaši da će drugi pomisliti da je gej, a proganjaju ga i traume iz detinjstva u kojima ga draga tetkica naziva seka-persom.

U romanu „Ripley Under Ground“ seća se kako mu je tokom venčanja pripala muka i da je tokom medenog meseca bio impotentan u krevetu sa svojom suprugom. U priči „The Boy Who Followed Ripley“ razmišlja o tome kako je sa suprugom zaista retko imao seks i da bi ga njeni česti zahtevi za intimom „zaista odbili, verovatno i trajno“. U istom romanu postoje i delovi koji indirektno sugerišu homoerotski odnos između Riplija i jednog od sporednih junaka.

„Tom se nasmejao zbog izraza ’seksualna devijacija’. Gde je tu uopšte bio seks? Gde je tu bila ikakva devijacija?“

Ni Patriša Hajsmit nije bila načisto sa Riplijevom seksualnošću.

„Ne mislim da je Ripli gej“, izjavila je u jednom intervjuu. „Istina je da ceni dobar izgled kod muškaraca, ali se u kasnijim romanima venča. Ne kažem da je veoma čvrst u svojoj seksualnosti, ali svako veče leže u krevet sa svojom suprugom.“
Čini se kao da je Partiša Hajsmit svoja seksualna interesovanja podelila sa protagonistom romana. I sama je povremeno imala seks sa muškarcima, ali bez fizičke želje za njima. „Ne privlače me muška lica“, napisala je u svom dnevniku.
„Nisu mi lepa.“

„Pokušala sam da volim muškarce“, otkrila je svojoj dugogodišnjoj prijateljici i koleginici Marijane Meaker. „Više volim muškarce nego žene. Ali ne i u krevetu. Jedina razlika između nas i heteroseksualaca je u onome što činimo u krevetu.“

Prve tri knjige iz Riplijade doživele su čak pet filmskih adaptacija, a već nekoliko godina se šuška o televizijskoj seriji koja je bazirana na ovim romanima. Pitanje je kakve će seksualne apetite imati mladi Ripli u adaptaciji 21. veka u kome ni etnička pripadnost, pol ili veroispovest nisu zagarantovani već diktirani potrebama tržišta.

Zasada je jedino sigurno da život nije mazio mladog Toma Riplija. I zato je ovaj odlučio da mu uzvrati istom merom.

„Bio je sasvim sam, i usamljena je bila igra koju je igrao.“

Zvuči poznato?

Piše: Milan Aranđelović
Izvor: Optimist