U srcu romana „Dragocena“ leži ljubav
Kada govorim o ljubavnim romanima, pokušavam da objasnim da je jedan od osnovnih razloga zašto volim dobru ljubavnu priču to što nam daje nadu. Ako ovi junaci mogu da prevaziđu prepreke, postanu bolji ljudi i dokažu da zaslužuju jedno drugo, onda ljubav pobeđuje. Ljubav može da promeni svet.
Ali od čega se sastoji ljubavni roman? Da li ga predstavlja zagrljeni par na korici? Ili to može biti knjiga sa snažnom ljubavnom pričom koja ipak u knjižari nije smeštena na policu sa ljubavnim romanima? Jer su autori poput Marise de los Santos najčešće oni koje predlažem nekome kada ga ubeđujem da dā šansu ljubavnim romanima. A onda kada neko pročita i dopadne mu se, kažem mu da je pročitao ljubavni roman kom se u samom jezgru priče nalazi ljubav.
Ako pokušate da svedete sadržaj romana Marise de los Santos „Dragocena“ na rečenicu ili dve, dobićete nešto ovakvo: nakon što njen otac doživi srčani udar, Justejša Tejzi Kliri se vraća u grad u kome je odrasla i neočekivano se upliće u život očeve druge žene i njihove kćerke – nove porodice zbog koje je pre 17 godina napustio Tejzi. Takođe se i ponovo sreće sa svojim dečkom iz srednje škole.
Iako je ovo tačan opis, ne uspeva da obuhvati autorkin talenat za izgradnju likova i očaravajući stil.
Tejzin udaljeni, osuđujući otac Vilson Kliri, iako nije glavni lik, baca senku na sve i svakoga u ovoj knjizi. Tejzin brat blizanac Markus i ona ga zovu „Vilson“ a ne „tata“, i Markus ne može da veruje da ona zaista pristaje da se vrati kući. Kada konačno stigne tamo, potpuno je iznenađena toplom dobrodošlicom Vilsonove druge žene, Kerolajn, ali je zato Vilou, njihova ćerka, problematična.
Poglavlja su podeljena između Tejzi i Vilou što nam pomaže da stvorimo simpatije prema prezrivoj Vilou: vidimo kako se bori sa porodičnim problemima koje dodatno komplikuju tinejdžerske muke, visoka inteligencija i društveno posrtanje. Tokom celog života, Vilou se školovala kod kuće, ali nakon očevog srčanog udara, završava u privatnoj školi. „Za sve one koji su, poput mene, verovali da žive život u avionu iznad Darvinove adaptacije“, kaže ona: „Pokušajte da zakoračite prvi put u školsku učionicu sa šesnaest godina.“
U međuvremenu, Tejzi saznaje da se njen dečko iz srednje škole, Ben, vratio u grad kako bi pomogao ocu u vođenju posla. Tejzi se nikada nije u potpunosti oporavila od rastanka sa njim (iako je ona ta koja ga je ostavila, njihov raskid je podstaknut mržnjom njenog oca prema Benu). Danas, mnogo godina kasnije, on odbija bilo kakvu ideju o vezi, a kamoli ljubavi.
Na kraju Vilou i Tejzi – uz blagu Kerolajninu podršku – stvaraju novu stvarnost za sebe i ljude koje vole, uglavnom protivno Vilsonovoj volji. Nakon što je sve ove stvari pokrenuo, Vilson i dalje misli da ih može zaustaviti kada krenu u pravcu koji mu se ne dopada.
De los Santosova piše sa liričnošću jedne pesnikinje, oštro i vešto, razumno i mudro, sa lucidnim pogledom na najbolje i najgore u ljudskoj prirodi. „Dragocena“ nas podseća da su ljubav, romanse, porodica i odnosi veoma snažne stvari koje nam se javljaju u najrazličitijim oblicima. Ponekad su magične, od prvog trenutka prave i briljantne. Ponekad cvetaju polako, ali graciozno. A ponekad za njih moramo da se borimo iako nismo ni pomislili da ćemo to želeti, stičući, usput, nove veštine. Sve u svemu, ljubav pobeđuje. Ona je ta koja menja svet.
Izvor: npr.org
Prevod: Vladimir Martinović
Ali od čega se sastoji ljubavni roman? Da li ga predstavlja zagrljeni par na korici? Ili to može biti knjiga sa snažnom ljubavnom pričom koja ipak u knjižari nije smeštena na policu sa ljubavnim romanima? Jer su autori poput Marise de los Santos najčešće oni koje predlažem nekome kada ga ubeđujem da dā šansu ljubavnim romanima. A onda kada neko pročita i dopadne mu se, kažem mu da je pročitao ljubavni roman kom se u samom jezgru priče nalazi ljubav.
Ako pokušate da svedete sadržaj romana Marise de los Santos „Dragocena“ na rečenicu ili dve, dobićete nešto ovakvo: nakon što njen otac doživi srčani udar, Justejša Tejzi Kliri se vraća u grad u kome je odrasla i neočekivano se upliće u život očeve druge žene i njihove kćerke – nove porodice zbog koje je pre 17 godina napustio Tejzi. Takođe se i ponovo sreće sa svojim dečkom iz srednje škole.
Iako je ovo tačan opis, ne uspeva da obuhvati autorkin talenat za izgradnju likova i očaravajući stil.
Tejzin udaljeni, osuđujući otac Vilson Kliri, iako nije glavni lik, baca senku na sve i svakoga u ovoj knjizi. Tejzin brat blizanac Markus i ona ga zovu „Vilson“ a ne „tata“, i Markus ne može da veruje da ona zaista pristaje da se vrati kući. Kada konačno stigne tamo, potpuno je iznenađena toplom dobrodošlicom Vilsonove druge žene, Kerolajn, ali je zato Vilou, njihova ćerka, problematična.
Poglavlja su podeljena između Tejzi i Vilou što nam pomaže da stvorimo simpatije prema prezrivoj Vilou: vidimo kako se bori sa porodičnim problemima koje dodatno komplikuju tinejdžerske muke, visoka inteligencija i društveno posrtanje. Tokom celog života, Vilou se školovala kod kuće, ali nakon očevog srčanog udara, završava u privatnoj školi. „Za sve one koji su, poput mene, verovali da žive život u avionu iznad Darvinove adaptacije“, kaže ona: „Pokušajte da zakoračite prvi put u školsku učionicu sa šesnaest godina.“
U međuvremenu, Tejzi saznaje da se njen dečko iz srednje škole, Ben, vratio u grad kako bi pomogao ocu u vođenju posla. Tejzi se nikada nije u potpunosti oporavila od rastanka sa njim (iako je ona ta koja ga je ostavila, njihov raskid je podstaknut mržnjom njenog oca prema Benu). Danas, mnogo godina kasnije, on odbija bilo kakvu ideju o vezi, a kamoli ljubavi.
Na kraju Vilou i Tejzi – uz blagu Kerolajninu podršku – stvaraju novu stvarnost za sebe i ljude koje vole, uglavnom protivno Vilsonovoj volji. Nakon što je sve ove stvari pokrenuo, Vilson i dalje misli da ih može zaustaviti kada krenu u pravcu koji mu se ne dopada.
De los Santosova piše sa liričnošću jedne pesnikinje, oštro i vešto, razumno i mudro, sa lucidnim pogledom na najbolje i najgore u ljudskoj prirodi. „Dragocena“ nas podseća da su ljubav, romanse, porodica i odnosi veoma snažne stvari koje nam se javljaju u najrazličitijim oblicima. Ponekad su magične, od prvog trenutka prave i briljantne. Ponekad cvetaju polako, ali graciozno. A ponekad za njih moramo da se borimo iako nismo ni pomislili da ćemo to želeti, stičući, usput, nove veštine. Sve u svemu, ljubav pobeđuje. Ona je ta koja menja svet.
Izvor: npr.org
Prevod: Vladimir Martinović
