U zasedi oko tridesete: Istovetnost splina bumera i milenijalaca u romanima „Poslednje leto u gradu“ i „Putar i parizer“
Mada svakako najupadljivije, novinarska profesija i činjenica da su im romani o kojima govorimo prvenci nisu jedine sličnosti između Đanfranka Kaligariča i Jerka Mihaljevića. Ako verujemo u više puta dokazanu cikličnost istorije i to da se menjaju samo kulise, dok ljudska narav kroz vreme ostaje ista (čineći „Ep o Gilgamešu“ knjigom koja je postavila praktično sve do danas varirane teme i motive), sasvim je logično što različiti naraštaji u etapama dele osećanje sveta i doživljaj beznađa. Iako ih razdvaja više od četvrtine veka, „Poslednje leto u gradu“ i „Putar i parizer“, svaki na svoj način generacijski marker, poseduju izvesne upadljive srodnosti.
Prva i vodeća je – splin, Bodlerova kovanica koja sažima opšte osećanje neizlečive čamotinje, nezadovoljstva pomešanog sa melanholijom, uglavnom asocijacija na romantizovanu boemiju devetnaestovekovnog Pariza, ali i svake slične sredine (kod nas ga prisvajaju modernisti s početka prošlog veka). Na prvi pogled, pojam savršeno odgovarajući za Kaligaričevu priču. Mihaljevićev znatno naturalističkiji stil i manje lelujavo-intelektualni tipovi (anti)junaka čine se miljama (i milenijumima) daleko od sposobnosti za ovako prefinjene reakcije na obesmišljenu stvarnost: ali doba iz kog je proterana svaka poetičnost ionako traži modifikacije, čak i splina.
Druga srodnost odnosi se na, od početka i bez mogućnosti skretanja urezanu, silaznu putanju kojom su se zaputili muškarci na pragu „prelomnih“ tridesetih godina. Pravac je takođe isti: iz grada, od grada, ka moru.
Krenimo od Kaligaričeve knjige, objavljene sada već daleke 1973. godine, ali za internacionalnu čitalačku publiku oživele tek tokom protekle decenije. „Poslednje leto u gradu“ pripada grupi malobrojnih romana čije su primamljive najave sa korica zapravo potpuno precizne i istinite. Ovo jeste „Stranac“ u izokrenutoj dolče viti, istančano i elegantno ispripovedana oda Rimu kao večitoj, nepovredivoj lepoti što neminovno trijumfuje nad slabim, efemernim egzistencijama tragača za srećom. U kontrastu sa opojnom veličanstvenošću te „umiljate zveri“ teku životi ljudi: u besmislenoj trci ili svesno tromom razvlačenju kroz prestoničke dane i, naročito, noći; kroz isprazne diskusije po salonima „u kojima su se dešavala ubistva bez prolivanja krvi, na suvo“; u nedefinisanim vezama čiji značaj uviđamo tek kada se okončaju.
Tako sparno leto u Večnom gradu provodi i Leo Gazara, mladi novinar poreklom iz Milana, koji je rodni grad napustio upravo u želji za distanciranjem od posleratnog porodičnog i nacionalnog nasleđa. Međutim, posle nekog vremena njegova toliko sanjana velika šansa svodi se na rad bez perspektive za redakciju Sportskog žurnala, nekoliko svesno ispuštenih poslovnih i ljubavnih prilika, dezorijentisanost, alkoholizam, impotenciju i pretežno bankrotstvo. Gazara, svejedno, ne pokazuje inicijativu da bilo šta promeni, ali to nije samo njegova „boljka“.
Slične primere besmislenog i besciljnog hedonizma nalazimo kod njegovog najboljeg prijatelja Gracijana, zatim u liku tenisera-povratnika, a naročito femme fatale figure lepotice Arijane. Svi se oni predaju dahu uzaludnosti, ploveći kroz prestoničke noći grada življeg od ljudi u njemu, čiju dinamiku i promene u arhitekturi pratimo odražene i kroz komentare, diskusije, uglavnom tek preludijume za površne seksualne veze i forsirani intelektualizam. Leov nejasni, ali efektni šarm upotpunjuje već početna, neskrivena determinisanost za krah, koja dodatno opravdava uočenu sličnost sa Mersoom. Odmah nam saopštava kog se to dana „sve promenilo“, da bi naposletku zaključio: „Kao što sam rekao, ne zameram ništa nikome. Takve sam karte dobio i odigrao sam ih. Niko me nije prisilio. Ne žalim ni za čim.“
Druga važna odlika je strast za čitanjem, ne samo pozerska kao kod Arijane koja svuda sa sobom nosi, ali evidentno ne otvara prečesto, prvi tom Prustove hronike. Leo svoju „lektiru“ pakuje u dva kofera, a njen sadržaj možda otkriva više nego bezvoljni unutrašnji monolozi: „Uliks“, „Mobi Dik“, „Lord Džim“, „Veliki Getsbi“, „Martin Idn“; tu su i Nabokov, Hemingvej, Dilan Tomas, „Aleksandrijski kvartet“, „Gospođa Bovari“, „Jučerašnji svet“ i Čehovljeve pripovetke. Pored referencijalnog, snažan je asocijativni sloj koji, ne poznajući hronološki red, potvrđuje početnu pretpostavku o seljenju jednog tipa likova i odnosa kroz različite epohe i sredine. Tako se haotično-manična veza Arijane i Lea u nezanemarljivoj meri prepoznaje kroz kasniji film „Beti Blu“, ekranizaciju romana „37,2 ujutru“.
Kada se svaki pokušaj pronalaženja smisla izjalovi, pa ni filmski scenario, ni povratak kući, a naročito ljubav sa Arijanom ne uspeju da trgnu Gazaru iz letargije, nasuprot čemu postaje svedok podjednako uzaludnih smrti, poraza i napuštanja, zaputiće se prema – moru.
Smisao i izbavljenje, ali druge vrste i možda ne toliko svesno, u promeni mesta traže junaci romana „Putar i parizer“ iz 2020. godine. Ova knjiga bez, kako je od hrvatskih kritičara primećeno, ijednog dopadljivog lika, takođe od samog početka liči na posmatranje neizbežnog sunovrata ili tužni road-trip. Četvorica prijatelja iz detinjstva kreću na letovanje, više iz potrebe da u očajničkom pokušaju proživljavanja izmičuće mladosti nakratko pobegnu od svojih privatnih problema, nego zbog odavno izbledele međusobne privrženosti.
Tomi vodi kvaziuspešan život, gde je sve (i bukvalno) zategnuto „pod konac“, od atletskih navika do nesumnjivo toksične veze sa Doris i izrade disertacije koja se otegla unedogled. Iako sve češće pati od osećaja udvajanja na ono što jeste i projekciju koju se trudi da održi u javnosti, istovremeno zbog svoje „ostvarenosti“ oseća superiornost u odnosu na drugove. Ronko je postigao odlične rezultate na fakultetu, što mu je donelo kamuflažu asocijalnosti, stipendiju i obećavajući posao u Briselu, ali ga tamo sustižu alijenacija i anksioznost. Domba ne zna muče li ga više gojaznost, napadi agresivnosti, briga zbog problematičnog brata Mirkeca ili sažaljenje ostalih; a Crni se nakon studija odao lutanju i ništavilu, sve više tonući u narkomaniju.
Zajedničko putovanje, poslednji napor dostizanja slobode, puca u ispraznosti, tenzijama i uzaludnosti svakog poduhvata: bilo to posećivanje festivala, pijana udvaranja ili boravak na mestima gde su u detinjstvu provodili leta. Njihova emocionalna inteligencija je slaba, odnosi sa ženama naročito upitni (osim Tomijevog nategnutog skoro-pa-braka, istaknuti su mučna epizoda sa turistkinjom Emom i fijasko Ronkovog Tinder-izlaska sa Dijanom), a otuđenost od roditelja, ali i samih sebe, skoro potpuna. Mada, za promenu, neopterećeni nacionalnom prošlošću koju su ionako bili premali da zapamte, razočarani su što ih po završenom fakultetu nije zadesila „prava prilika“, niti se išta „namestilo“ samo od sebe. Povrh svega, blokira ih strah od prolaznosti, naročito starenja.
A sada je to već nemoguće razlijepiti, nitko od njih nikada više neće steći nove „dečke“. Oni su zauvijek zajedno, htjeli to ili ne htjeli, mrzili se ili podnosili. Kao da su u braku iz kojeg nema razvoda. Mogu se razići, mogu se njihovi odnosi ohladiti, oprašnjaviti, izblijedeti. Vrlo je vjerojatno i da hoće, ali nove frendove s kojima su odrastali više neće imati, isto kao što neće imati ni nove ruke ili nove uši.
Zanimljiva međusobna dinamika jasno ukazuje na neravnopravnost „podele snaga“ i svojevrsne hijerarhije među četvorkom. Tomi i Ronko kao „uspešni“ uglavnom su udruženi protiv „gubitnika“ Crnog i Dombe, pri čemu Tomi čak izuzetno teško sakriva netrpeljivost na granici prezira prema Crnom (sličnu perspektivu deli njegov otac, iz čijih poglavlja se saznaje da mu je sin oduvek bio na teretu). Domba, s druge strane, odmalena prima tuđu milostinju, prilično dugo nesvestan razloga – svoje potpuno disfunkcionalne porodice.
Emocionalna osakaćenost ovih još mladih ljudi, naravno, velikim delom proizilazi iz odsustva ili preterane uključenosti majki u njihove živote. Dombina je nezainteresovana, Ronkova guši preteranom brigom, Doris krajnje neuspešno igra zamensku ulogu kod Tomija, a Crni dolazi iz tipične patrijarhalno-preduzetničke kuće, gde su zadaci svakom od članova porodice unapred podeljeni, ali je on sva očekivanja izneverio.
Moglo bi se, doduše, s pravom ukazati na zloupotrebu žena kroz roman, pa ipak je nemoguće osporiti verodostojnost takvih predstava. Štaviše, čitavim tokom radnje susrećemo beskrajan niz „muških i ženskih svinja“, karakterističan po opšteignorantskom stavu milenijalaca koji ili ne mare za sigurnost bilo čega u životu ili joj se svesno odupiru, hineći još jedno „pražnjenje“ pred ulazak u kalupe.
Sada je, tako mu se činilo, svatko od njih bio sam na tom ljetovanju. Kao da su okoštali u glavama, pa se više ne mogu sljubiti u zajedničko tijesto. Nema zajedničkih doživljaja, nema zajedničkih priča. Samo se taru jedan od drugoga, umaraju se, otkidaju od sebe.
I kako ne postoji uteha u prijateljstvu, ljubavi, profesiji, čak ni bekstvu, oni će sasvim izvesno nastaviti da životare, nespremni za radikalan presek koji je doba Kaligaričevog „nevoljnog junaka“ još poznavalo, makar samo u tragovima.
Autor: Isidora Đolović
Druga srodnost odnosi se na, od početka i bez mogućnosti skretanja urezanu, silaznu putanju kojom su se zaputili muškarci na pragu „prelomnih“ tridesetih godina. Pravac je takođe isti: iz grada, od grada, ka moru.
Krenimo od Kaligaričeve knjige, objavljene sada već daleke 1973. godine, ali za internacionalnu čitalačku publiku oživele tek tokom protekle decenije. „Poslednje leto u gradu“ pripada grupi malobrojnih romana čije su primamljive najave sa korica zapravo potpuno precizne i istinite. Ovo jeste „Stranac“ u izokrenutoj dolče viti, istančano i elegantno ispripovedana oda Rimu kao večitoj, nepovredivoj lepoti što neminovno trijumfuje nad slabim, efemernim egzistencijama tragača za srećom. U kontrastu sa opojnom veličanstvenošću te „umiljate zveri“ teku životi ljudi: u besmislenoj trci ili svesno tromom razvlačenju kroz prestoničke dane i, naročito, noći; kroz isprazne diskusije po salonima „u kojima su se dešavala ubistva bez prolivanja krvi, na suvo“; u nedefinisanim vezama čiji značaj uviđamo tek kada se okončaju.
Tako sparno leto u Večnom gradu provodi i Leo Gazara, mladi novinar poreklom iz Milana, koji je rodni grad napustio upravo u želji za distanciranjem od posleratnog porodičnog i nacionalnog nasleđa. Međutim, posle nekog vremena njegova toliko sanjana velika šansa svodi se na rad bez perspektive za redakciju Sportskog žurnala, nekoliko svesno ispuštenih poslovnih i ljubavnih prilika, dezorijentisanost, alkoholizam, impotenciju i pretežno bankrotstvo. Gazara, svejedno, ne pokazuje inicijativu da bilo šta promeni, ali to nije samo njegova „boljka“.
Slične primere besmislenog i besciljnog hedonizma nalazimo kod njegovog najboljeg prijatelja Gracijana, zatim u liku tenisera-povratnika, a naročito femme fatale figure lepotice Arijane. Svi se oni predaju dahu uzaludnosti, ploveći kroz prestoničke noći grada življeg od ljudi u njemu, čiju dinamiku i promene u arhitekturi pratimo odražene i kroz komentare, diskusije, uglavnom tek preludijume za površne seksualne veze i forsirani intelektualizam. Leov nejasni, ali efektni šarm upotpunjuje već početna, neskrivena determinisanost za krah, koja dodatno opravdava uočenu sličnost sa Mersoom. Odmah nam saopštava kog se to dana „sve promenilo“, da bi naposletku zaključio: „Kao što sam rekao, ne zameram ništa nikome. Takve sam karte dobio i odigrao sam ih. Niko me nije prisilio. Ne žalim ni za čim.“
Druga važna odlika je strast za čitanjem, ne samo pozerska kao kod Arijane koja svuda sa sobom nosi, ali evidentno ne otvara prečesto, prvi tom Prustove hronike. Leo svoju „lektiru“ pakuje u dva kofera, a njen sadržaj možda otkriva više nego bezvoljni unutrašnji monolozi: „Uliks“, „Mobi Dik“, „Lord Džim“, „Veliki Getsbi“, „Martin Idn“; tu su i Nabokov, Hemingvej, Dilan Tomas, „Aleksandrijski kvartet“, „Gospođa Bovari“, „Jučerašnji svet“ i Čehovljeve pripovetke. Pored referencijalnog, snažan je asocijativni sloj koji, ne poznajući hronološki red, potvrđuje početnu pretpostavku o seljenju jednog tipa likova i odnosa kroz različite epohe i sredine. Tako se haotično-manična veza Arijane i Lea u nezanemarljivoj meri prepoznaje kroz kasniji film „Beti Blu“, ekranizaciju romana „37,2 ujutru“.
Kada se svaki pokušaj pronalaženja smisla izjalovi, pa ni filmski scenario, ni povratak kući, a naročito ljubav sa Arijanom ne uspeju da trgnu Gazaru iz letargije, nasuprot čemu postaje svedok podjednako uzaludnih smrti, poraza i napuštanja, zaputiće se prema – moru.
Smisao i izbavljenje, ali druge vrste i možda ne toliko svesno, u promeni mesta traže junaci romana „Putar i parizer“ iz 2020. godine. Ova knjiga bez, kako je od hrvatskih kritičara primećeno, ijednog dopadljivog lika, takođe od samog početka liči na posmatranje neizbežnog sunovrata ili tužni road-trip. Četvorica prijatelja iz detinjstva kreću na letovanje, više iz potrebe da u očajničkom pokušaju proživljavanja izmičuće mladosti nakratko pobegnu od svojih privatnih problema, nego zbog odavno izbledele međusobne privrženosti.
Tomi vodi kvaziuspešan život, gde je sve (i bukvalno) zategnuto „pod konac“, od atletskih navika do nesumnjivo toksične veze sa Doris i izrade disertacije koja se otegla unedogled. Iako sve češće pati od osećaja udvajanja na ono što jeste i projekciju koju se trudi da održi u javnosti, istovremeno zbog svoje „ostvarenosti“ oseća superiornost u odnosu na drugove. Ronko je postigao odlične rezultate na fakultetu, što mu je donelo kamuflažu asocijalnosti, stipendiju i obećavajući posao u Briselu, ali ga tamo sustižu alijenacija i anksioznost. Domba ne zna muče li ga više gojaznost, napadi agresivnosti, briga zbog problematičnog brata Mirkeca ili sažaljenje ostalih; a Crni se nakon studija odao lutanju i ništavilu, sve više tonući u narkomaniju.
Zajedničko putovanje, poslednji napor dostizanja slobode, puca u ispraznosti, tenzijama i uzaludnosti svakog poduhvata: bilo to posećivanje festivala, pijana udvaranja ili boravak na mestima gde su u detinjstvu provodili leta. Njihova emocionalna inteligencija je slaba, odnosi sa ženama naročito upitni (osim Tomijevog nategnutog skoro-pa-braka, istaknuti su mučna epizoda sa turistkinjom Emom i fijasko Ronkovog Tinder-izlaska sa Dijanom), a otuđenost od roditelja, ali i samih sebe, skoro potpuna. Mada, za promenu, neopterećeni nacionalnom prošlošću koju su ionako bili premali da zapamte, razočarani su što ih po završenom fakultetu nije zadesila „prava prilika“, niti se išta „namestilo“ samo od sebe. Povrh svega, blokira ih strah od prolaznosti, naročito starenja.
A sada je to već nemoguće razlijepiti, nitko od njih nikada više neće steći nove „dečke“. Oni su zauvijek zajedno, htjeli to ili ne htjeli, mrzili se ili podnosili. Kao da su u braku iz kojeg nema razvoda. Mogu se razići, mogu se njihovi odnosi ohladiti, oprašnjaviti, izblijedeti. Vrlo je vjerojatno i da hoće, ali nove frendove s kojima su odrastali više neće imati, isto kao što neće imati ni nove ruke ili nove uši.
Zanimljiva međusobna dinamika jasno ukazuje na neravnopravnost „podele snaga“ i svojevrsne hijerarhije među četvorkom. Tomi i Ronko kao „uspešni“ uglavnom su udruženi protiv „gubitnika“ Crnog i Dombe, pri čemu Tomi čak izuzetno teško sakriva netrpeljivost na granici prezira prema Crnom (sličnu perspektivu deli njegov otac, iz čijih poglavlja se saznaje da mu je sin oduvek bio na teretu). Domba, s druge strane, odmalena prima tuđu milostinju, prilično dugo nesvestan razloga – svoje potpuno disfunkcionalne porodice.
Emocionalna osakaćenost ovih još mladih ljudi, naravno, velikim delom proizilazi iz odsustva ili preterane uključenosti majki u njihove živote. Dombina je nezainteresovana, Ronkova guši preteranom brigom, Doris krajnje neuspešno igra zamensku ulogu kod Tomija, a Crni dolazi iz tipične patrijarhalno-preduzetničke kuće, gde su zadaci svakom od članova porodice unapred podeljeni, ali je on sva očekivanja izneverio.
Moglo bi se, doduše, s pravom ukazati na zloupotrebu žena kroz roman, pa ipak je nemoguće osporiti verodostojnost takvih predstava. Štaviše, čitavim tokom radnje susrećemo beskrajan niz „muških i ženskih svinja“, karakterističan po opšteignorantskom stavu milenijalaca koji ili ne mare za sigurnost bilo čega u životu ili joj se svesno odupiru, hineći još jedno „pražnjenje“ pred ulazak u kalupe.
Sada je, tako mu se činilo, svatko od njih bio sam na tom ljetovanju. Kao da su okoštali u glavama, pa se više ne mogu sljubiti u zajedničko tijesto. Nema zajedničkih doživljaja, nema zajedničkih priča. Samo se taru jedan od drugoga, umaraju se, otkidaju od sebe.
I kako ne postoji uteha u prijateljstvu, ljubavi, profesiji, čak ni bekstvu, oni će sasvim izvesno nastaviti da životare, nespremni za radikalan presek koji je doba Kaligaričevog „nevoljnog junaka“ još poznavalo, makar samo u tragovima.
Autor: Isidora Đolović
