Nastavljam sa svojim prikazima knjiga o Disksvetu onim redom kojim ih čitam i na red je došla „Svetlost čudesnog“, druga u serijalu. Dosad sam ih pročitala nekoliko, i o svakoj sam pisala, ali imam posebnu želju da napišem prikaz ove, u kojoj sam uživala mnogo više nego što sam očekivala.

Pračet je zahvaljujući knjigama o Disksvetu postao čuven kao pisac knjiga komične fantastike koje vrve od parodija i šala na račun beskrajno preuveličanih fantazijskih tropa zarad jačeg komičnog efekta. Ovo je bila suštinska zamisao prve knjige serijala „Boja magije“, koja nas je upoznala sa Rinsvindom i Dvocvetom dok putuju diljem Disksveta i nailaze na parodirane trope iz žanra fantastike.

U istom stilu nastavlja i „Svetlost čudesnog“, u kojoj srećemo protagoniste iz prethodne knjige. Međutim, ono čega u ovoj knjizi ima mnogo više nego u prethodnoj jeste razvoj priče o samom Disksvetu i raznoraznim likovima koji ga nastanjuju.

U „Boji magije“ nije bilo mnogo pozadinske priče o Disksvetu i uglavnom smo pratili dogodovštine Rinsvinda i Dvocveta. Ali jedna od stvari koja se ustanovila u prvoj knjizi, i koja će se javljati i kasnije, jeste Rinsvindov status propalog čarobnjaka.

U „Svetlosti čudesnog“ ovaj segment priče dobija mnogo više detalja i prvi put saznajemo razloge zbog kojih nam Rinsvind deluje kao lakrdijaš od čarobnjaka. Kada je bio mlađi, slučajno je pročitao čin koja je svesna i koja ima moć da spase svet. Zanimljivo je da ova moćna čin i samog Rinsvinda čuva od opasnosti kako bi mogao da spase Disksvet od uništenja kada za to dođe vreme.

Upravo je cela ta priča o Rinsvindu jedan od glavnih razloga zašto ovu knjigu smatram jednom od najboljih, ne samo u čitavom serijalu, već i u žanru fantastike uopšte. Imamo priliku da dublje upoznamo Pračetov svet uporedo sa junacima i njihovim avanturama.

Knjiga je briljantna zato što je sam Disksvet izvanredno konstruisan, ali i zbog Pračetovog urnebesnog stila pripovedanja. Dok se razvija priča o Rinsvindu, saznajemo sve više o Disksvetu, ali i o raznim grupama i političkim strukturama koje su za njih vezane.

Saznajemo više o čarobnjacima kao o posebnoj grupi ljudi koji su ponekad prilično okrutni i neverovatno gladni moći. Sve je tako lepo upakovano i sve ima smisla u kontekstu gradnje šire priče, za razliku od prethodnog romana u kome je fokus bio na šalama bez nekog sveobuhvatnijeg zapleta.

Pored svega ovoga, od Pračeta, kao i obično, dobijamo i sjajne sociološke komentare. U jednom delu knjige nailazimo na diskusiju o funkciji ženskih oklopa u fantastici, koji služe da žena izgleda privlačno ili seksi ali ne i da je zaštite.

Zanimljivo je to što je Pračet knjigu napisao osamdesetih godina, što nam pokazuje koliko je bio ispred svoga vremena. Tema ženskih oklopa u fantastici i naučnoj fantastici je nešto o čemu se i danas diskutuje, jer se ove iste teme obrađuju u nekim modernim video-igrama kao što su „Skyrim“ i „Mass Effect“.

On takođe ističe kako se mnogi tropi o čarobnjacima svode na ponavljanje raznih seksističkih stavova. To je, na neki način, premisa sledeće knjige serijala – „Jednakost rituala“, u kojoj se ova tema produbljuje tako što je čarobnjacima zabranjen pristup ženama, jer veruju da bi to imalo loš uticaj na muškarce.

Dodatno, razni aspekti priče kao i sami likovi mnogo su zanimljiviji u ovom romanu nego u prethodnom (iako mi je i on odličan), jer je njihova uloga značajnija. Likovi i njihove priče dobijaju mnogo više detalja i tako dobijamo jasniju sliku o njima i njihovom okruženju. Počinjemo da ih razumemo mnogo bolje nego u prvoj knjizi, što značajno doprinosi izgradnji sveta za naredne knjige u serijalu.

„Svetlost čudesnog“ je briljantna knjiga i definitivno jedna od najboljih koje sam pročitala ove godine. Zato jedva čekam da se bacim na sledeću jer znam da me čeka još sjajnih avantura u kojima ću rado uživati.

Autor: Lora Hols
Izvor: medium.com
Prevod: Borivoje Dožudić