Roman „Spasavanje Misi Karamajkl“ je dirljiva priča koja, pokrećući brojna univerzalna pitanja i podstičući nas da tragamo za vlastitim odgovorima, u prvi plan ističe sveprisutan problem duboke usamljenosti ljudi u poznom dobu. Samoća, strah od bolesti i osećaj suvišnosti koji su na početku 21. veka postali skoro sinonimni za starost, neretko su posledica sticaja životnih okolnosti, ali katkada, kao u slučaju glavne junakinje debitantskog ostvarenja Bet Mori, sedamdesetdevetogodišnje Milisent Karamajkl, može biti i vlastiti, iako ne sasvim svestan, izbor. Usamljeničke dane koje ova obrazovana i introvertna starica provodi prebirajući po uspomenama, odlikuje odsustvo svake komunikacije sa spoljnim svetom. Strepeći da drugi ne spoznaju akutne uzroke njene duboke tuge, ona sužava krug ljudi sa kojima komunicira, ali njeni samo naizgled jednolični i mirni dani, ipak, prolaze u nespokoju i strahu. Njena prostrana kuća, mesto koje je bilo Misino polazište i pribežište, postaje prostor u kome snažno odjekuju tišina i misli o pogrešnim potezima. Ipak, njene usamljeničke dane u potpunosti će promeniti slučajno poznanstvo sa posetiocima obližnjeg parka. Novi poznanici različitih uzrasta, interesovanja i naizgled nespojivih karaktera, svojom predusretljivošću, neposrednošću i razumevanjem ispuniće dane žene koja je čitav svoj život podredila univerzitetskoj karijeri svog supruga i odgajanju dece, odustajući od vlastitog usavršavanja i ličnih zadovoljstava. Prijatelji stečeni u životnom dobu kada se susreti retko razvijaju u duboke ljudske veze, ali i oplemenjujuće prisustvo psa koga izvesno vreme treba da pričuva, vratiće Misi Karamajkl u život. Na samoj ivici ponora, ona će zastati, osvrnuti se na protekle decenije i suočiti sa vlastitim osećajem krivice, greškama zbog kojih je sebe osudila na samoću i patnju, ponovo uspostaviti pokidane veze sa bližnjima i dati sebi novu priliku da se oseti korisnom i važnom. Ljubav i saosećanje ljudi koji su joj doskora bili potpuni stranci, ali i situacije u kojima su njena pomoć, znanje i iskustvo bili od ključne važnosti za rešavanje njihovih problema, spasili su Milisent Karamajkl od realnih finansijskih i porodičnih problema, ali što je još važnije – od malodušnosti, depresije u koju je beznadežno tonula i gotovo pogubnih osećanja nemoći, izlišnosti i ogorčenosti na sebe i čitav svet. Ta neočekivana dobrota ljudi iz kraja, kao i beskrajna odanost psa kome je isprva nevoljno pružila utočište, postali su neiscrpan izvor njene sigurnosti, nadahnuli je da se otvori za nove doživljaje i emocije. Od starice koja po mnogo čemu kao da je bliska rođaka BakmanovogUvea, Misi postaje šarmantna, nepretenciozna, ali veoma upečatljiva junakinja koja je s psom na povocu već ušetala u svet brojnih čitalaca. I koja će u sećanju svakog od nas, bez obzire na godine i razloge, iskrsnuti iz ovog zanimljivo komponovanog štiva kad god nam se učini da smo sami na svetu. Mahnuće nam smešeći se samo da nas diskretno podseti kako je za prijateljsko rukovanje potrebna ispružena ruka, ali i ona druga, spremna da je sa radošću prihvati. Dok se bude udaljavala, osvrnimo se oko sebe i uverićemo se: Misi Karamajkl se možda ne zove tako, ali svakog dana prolazi pokraj nas.

Autor: Olivera Nedeljković