Stvarno se čini i teorijski nemogućim da bilo ko sažme toliko znanja iz psihologije i da to učini na sistematičan način kao što je to na samo dvestotinak stranica postigao britansko-južnoafrički biheviorista Adrijan Fernam. U njegovoj knjizi „Pedeset ideja koje bi stvarno trebalo da znate: psihologija“ dotaknuta su najrelevantnija i najtrajnija ali i u današnjici najprisutnija pitanja vezana za nepoznanice i kontroverze duše. Tako se besprekoran metodološki sistem u kojem svako pitanje zaprema po četiri stranice, u stalnoj „rubrici“ najznačajnijih događaja vezanih za trenutno tretiranu oblast, dotiče samo novijih datuma kad su u pitanju noviji – ili tek poslednjih decenija znatnije proučavani ili primenjivani – fenomeni (poput, kako su poglavlja naslovljena, „pozitivne psihologije“, „Flinovog efekta“ ili onog koji Fernam određuje kao „previše je uloženo da bi se odustalo“), dok se kod onih, arhetipskijih, vraća do zbivanja iz antike (na primer „tabula raza“, „deluzija“, „afazija“ ili „kad je nešto na vrh jezika“). Svako od pedeset pitanja takođe je navedeno odgovarajućim tabelama odnosno grafikonima kao i vrlo kratkim sažetkom u vidu eliptične i grafički uvek izdvojene rečenice.  

Fernam se u knjizi podrobno bavi – ne samo – kognitivno-biheviorističkim pravcem, novom psihologijom, frojdovskom i jungovskom psihoanalizom... od kojih mu je potonja, utisak je, nešto bliža od prethodne, koliko god on nastojao da piše uvek uravnoteženo i nepristrasno. Autor je i te kako svestan nedostataka svih vrsta lečenja duše, pa kontekstualno i što objektivnije ukazuje na to koje oblasti su prikladnije za tretman pojedinih neuroza a koje za isvesna psihotička oboljenja. Ipak je ovo delo manje sročeno za stručnjake nego za „laičke“ čitaoce, u skladu sa čime autor vodi računa o njihovim raznim potrebama, ne samo o osvešćivanju emocija i mogućeg lečenja duše nego i daje sugestije koje mogu biti korisne u svakodnevici – prilikom raskida veze, tretmana vlastitog stresa, donošenja raznih odluka ili poslovne saradnje sa psihopatama – do ukazivanja na pojedine psihološke trikove koji su od pomoći, na primer, u odgonetanju napetog filma ili u odmeravanju mentalnih snaga sa detektorom laži, ili u igranju lotoa. Kao deo odgovornog odnosa prema publici može se shvatiti i autorski pristup u kojem on ogoljuje izvesne mitove u vezi sa pojavama od najšireg značaja kakvi su sreća ili inteligencija, uključujući i pokušaj njenog merenja posredstvom testova.

U skladu sa do sada već naznačenom hibridnošću teksta, i citati kojima Fernam ilustruje raznolike pojave potiču iz širokog spektra oblasti: kako iz psihologije i medicine, tako i iz književnosti i filozofije. Utoliko je i knjiga bila teža za prevođenje, pri čemu se mora priznati da je Tatjana Milosavljević postigla sjajnu ekvilibristiku između potrebe da štivo prenese u što čitljivijem obliku i da uvaži dignitet autora, ne zamenjujući po svaku cenu manje poznate stručne izraze nekim opšte razumljivijima. Konačno, i sam Adrijan Ferman je takve termine podrobno obrazlagao duž teksta a ukoliko nešto i pri kraju ostane ne sasvim jasno, može da pomogne koncizni pojmovnik na kraju ove knjige, koju bi svak ko želi da upozna sebe bez zavaravanja, stvarno morao da ima u kućnoj biblioteci.      

Autor: Domagoj Petrović