Okruženje u kom se Andrić nalazi predstavlja prostor u kom se ubrzano dešavaju promene, i u kom se kroji budućnost Evrope i sveta. Andrićevo prilagođavanje tom prostoru predstavlja podsticaj da se razvijaju njegove unutarnje promene, koje i jesu sama srž romana. Zlo koje ga okružuje, i koje se jasno karakteriše u romanu, svoje otelotvorenje dobilo je u prostoru Berlina. Berlin je mesto radnje, i Berlin je obavijen tim zlom koje svoje manifestacije dobija konstantno tokom radnje romana. Na ovo upućuje uvodna scena, kada diplomata Andrić ubeđuje sebe da je poseta Fireru samo jedna u nizu ceremonija, u kakvim je mnogo puta učestvovao, ali i kraj te scene koji se završava rečima: „Nema nade... Pomisli Andrić. U paklu nade nema.” Nada ipak dolazi u vidu knjige koju junak spašava od spaljivanja literature koja je nepodobna za ideje nacizma. Ta knjiga je zbirka pesama Štefana Krajskog, zvučnog imena Kainov ožiljak. Ona postaje centralni motiv koji provocira čitav niz događaja u koje ulazi diplomata Andrić. Ona takođe postaje i posrednik u upoznavanju Andrića sa Alberhtom Ditrihom, nemačkim obaveštajcem bosanskog porekla, koji kroz razgovore uvodi Andrića u onostranost Berlina, tačnije upoznaje Andrića sa veličinom moći koju nacisti poseduju. Ti faustovski razgovori dovode junaka u niz moralnih dilema, i na taj način upoznaje se Ivo Andrić u svetlu u kom nismo imali prilike da ga upoznamo. Treba imati u vidu da kroz dve godine, koliko radnja romana traje, sam lik Andrića se menja i razvija. Upravo poznanstvo sa Ditrihom najupečatljivije je u tom procesu. Najupečatljivije je iz razloga što lik Ditriha (pored lika Ive Andrića, naravno!) u romanu je najslojevitije prikazan, sa dozom misticizma i dozom karakterizacije andrićevskog junaka u poetskom smislu, i na taj način dodiri ova dva lika postaju najzanimljivija mesta. Ovakve Ditrihove karakteristike u romanu podstiču Andrića na stvaranje svoga Karađoza, mračnog lika iz turskog teatra senki, upravo po modelu mračnog lika iz berlinsko-nacističkog „teatra senki”.

Njihove veze zasnovane su na činjenici o zajedničkom mestu porekla. Bosna je to što spaja Andrića i Ditriha, jezik kasabijske Bosne – koji na momente u dijalozima postaje medijum preko kojeg se stvara kafanska atmosfera kasabe. Upravo iz tih zanesenjačkih razgovora za Andrića ne postoji mogućnost bega, već prilagođavanje; u početku iz diplomatskih razloga, na kraju iz čisto egzistencijalnih. Na tim čvorištima stvara se političko-istorijsko-intimni triler, jer su svi ti elementi neraskidivi, uslovljeni međusobnim razvojem i promenama. Epilog nam pokazuje sve ono što se tokom radnje romana daje u naznakama. Te naznake su Lica u kojima se spaja onirička haotičnost sa skladom već izgubljene jave, u kojima se iščitava umoreni strah i ravnodušna mimika spokojstva, u kojima se zamenjuje nada sa ljubavlju. Data je slika spajanja nespojivih emocionalnih stanja, ali ovakvim sredstvima pojačava se efekat romana koji nam pruža slike uznemirenih duša u uznemirenom vremenu. Vizije snoviđenja i mešanje emocija pokazuju nam empirijske sumnje u doživljeno, ali i strah u neposrednu budućnost.

Roman Kainov ožiljak u svom impresumu sadrži nekoliko odrednica: politički triler, intimna ispovest, istorijska drama; čitati ga na osnovama nekih od ovih neraskidivih odrednica naravno da nije pogrešno, ali punoća značenja i prava čar čitanja ovog romana nastaje tek kada se one podrede junaku i njegovom razvijanju kroz delo. Roman opisuje dati istorijski trenutak, data politička previranja, ali najizrazitije pokazuje kako to sve doživljava Ivo Andrić; Ivo Andrić koji nam se ponekada čini da je više nacionalno blago bez ikakvih čovečanskih odrednica, a ne čovek sa svim svojim duhovima prošlosti. Kainov ožiljak jeste upravo to – romaneskni sklop Andrićevih duhova prošlosti!

Autor: Rajko Blagojević
Izvor Novi Polis