Venecijanska tinejdžerka koja je uzburkala Hemingvejevo srce i umetnost
Ernest Hemingvej je uticao na mnoge generacije pisaca svojom sažetom prozom, stoičkim kodeksom i posvećenošću pri stvaranju određenog broja stranica svakog dana. Ipak, u privatnom životu nije bio ovako disciplinovan. Ženio se četiri puta i bio hronično neveran, neverovatno mnogo je pio i jeo pa mu je težina dostizala 110 kg, bio je čovek sa divljačkim promenema raspoloženja, naduvenko i neumorni samopromoter koji je tvrdio da žudi za privatnošću, a predstavljao je sebe kao ikonu mačizma iako je napisao roman „Rajski vrt“ prepun polne travestije i fluidnosti. Ni armija psihoanalitičara sa Sigmundom Frojdom na čelu možda ne bi mogla u potpunosti da objasni rascep između Hemingvejevih rigoroznih književnih standarda i neurednog privatnog života.
„Jesen u Veneciji: Ernest Hemingvej i njegova poslednja muza“ roman je koji obrađuje poslednju turbulentnu deceniju piščevog života, ali Andrea di Robilant uspeva da obuhvati sve probleme i konflikte zbog kojih je Papa, kako su ga prijatelji zvali, bio često očajan. Ljubavnice, bivše žene, prijatelji, izdavači, čak i potpuni stranci bili su prinuđeni da igraju u ritmu kojim je Hemingvej svirao. Ipak, Di Robilant, Amerikanac italijanskog porekla, u svakom trenutku uspeva da na neki način saoseća sa neprilikama ostarelog autora. Gledajući u cev pištolja na svoj pedeseti rođendan, Hemingvej se suočavao sa zdravstvenim problemima, erozijom snage i mišljenjem kritike da je gotovo sa njim. Mlađi pisci, poput Normana Majlera, nadmašivali su ga svojim velikim romanima o Drugom svetskom ratu koji su postajali bestseleri.
Kao i obično, Hemingvej se nije povlačio pod napadom i otišao je u Evropu, izvor svojih nekadašnjih uspeha. Podigavši jedra 1948. godine sa preko 30 kofera, Papa i njegova supruga Meri su planirali da putuju po Provansi i da završe u Parizu. Spletom okolnosti zadržali su se u Italiji i Hemingvej je naprasno odlučio da ponovo poseti okrug Veneto gde je ranjen tokom Prvog svetskog rata.
Meri i on su se smestili u Veneciji u luksuznom hotelu „Gritti Palace“ i gotovo svakodnevno su obedovali u „Harijevom baru“. Lokalna aristokratija ih je obožavala i Hemingvej je sve više vremena provodio u lovu na patke nego za radnim stolom. U jednom takvom lovu na privatnom posedu sreo je i Adrijanu Ivančić i... „zaljubio se“ – mada taj izraz nije ni blizu opisa njegove opčinjenosti. Izgubio je razum i čuvenu umetničku uzdržanost zbog tinejdžerke. Bila je inteligentna, umetnica i pesnikinja u razvoju, i postala Hemingvejeva muza. Ne postoje dokazi da su ikada imali seksualne odnose, ali su razmenjivali nežna pisma i pojavljivali se zajedno u javnosti što je šokiralo venecijansko društvo.
Meri je, uprkos svemu, ostala uz svog supruga, progutala je uvrede i poniženja, oprostila mu izlive besa. Čak je dozvolila Adrijani da im se pridruži na skijanju u Kortini i, kasnije, na Kubi. I, kao u pravoj francuskoj ljubavnoj burleski, Adrijanin brat Đanfranko je živeo u Havani i imao je aferu sa Meri. Papa joj je zbog toga slomio pisaću mašinu, a sam bog zna šta bi sve polomio da je znao da je njegov glavni kućepazitelj, Rene Viljareal, bio prisan sa Adrijanom i vodio je na golišava noćna kupanja.
Andrea di Robilant je veoma detaljan u istraživanju primarnih i sekundarnih izvora, a već u prvom romanu je pokazao talenat da istka fascinantne narative od pisama, dnevnika, arhiva i prethodno objavljenih dela. Meri, Adrijana, Đanfranko i Rene bili su vrlo brbljivi, i svako od njih je objavio memoare u kojima su detaljno opisivani mnogi događaji.
Sam Hemingvej je uspeo da iskristališe ovu zapetljanu ljubavnu priču rako prijemčivu za internacionalne tračeve. Ne samo da je višemesečnu romansu pretočio u roman „Preko reke i u šumu“, već je u svojoj posvećenosti Adrijani pronašao oslobođenje od nečega što je godinama bilo u njemu, i napisao „Starac i more“, roman koji će mu doneti Pulcierovu nagradu 1953. godine. Sledeće godine dobio je i Nobelovu. Takođe je uspeo i da završi veći deo romana „Pokretni praznik“, kao i rukopise „Islands in the Stream“ i „Rajski vrt“ koji su posthumno objavljeni.
Nažalost, priča se ne završava trijumfom. Hemingvej je nastavio da propadaa, psoeldice alkoholizma ostavile su nepopravljive posledice. Životni vek ispunjen nepromišljenim avanturama slomio mu je telo, dok su paranoja i depresija mu opsedale um. Ernest Hemingvej je na kraju izvršio samoubistvo u 61. godini. Time je, kako mnogi kritičari smatraju, prekršio svoj čuveni kodeks časti i hrabrosti. Ipak, Norman Majler je pretpostavio da je „Papin unutrašnji pejzaž bio noćna mora“ i napisao: „Krajnja procena njegovog rada nam može pokazati da ono u čemu nije uspeo je tragično, ali ono što je postigao je herojsko, jer je u sebi svakodnevno nosio teret anksioznosti u kome bi se udavio svaki čovek manji od njega.“
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Dragan Matković
„Jesen u Veneciji: Ernest Hemingvej i njegova poslednja muza“ roman je koji obrađuje poslednju turbulentnu deceniju piščevog života, ali Andrea di Robilant uspeva da obuhvati sve probleme i konflikte zbog kojih je Papa, kako su ga prijatelji zvali, bio često očajan. Ljubavnice, bivše žene, prijatelji, izdavači, čak i potpuni stranci bili su prinuđeni da igraju u ritmu kojim je Hemingvej svirao. Ipak, Di Robilant, Amerikanac italijanskog porekla, u svakom trenutku uspeva da na neki način saoseća sa neprilikama ostarelog autora. Gledajući u cev pištolja na svoj pedeseti rođendan, Hemingvej se suočavao sa zdravstvenim problemima, erozijom snage i mišljenjem kritike da je gotovo sa njim. Mlađi pisci, poput Normana Majlera, nadmašivali su ga svojim velikim romanima o Drugom svetskom ratu koji su postajali bestseleri.
Kao i obično, Hemingvej se nije povlačio pod napadom i otišao je u Evropu, izvor svojih nekadašnjih uspeha. Podigavši jedra 1948. godine sa preko 30 kofera, Papa i njegova supruga Meri su planirali da putuju po Provansi i da završe u Parizu. Spletom okolnosti zadržali su se u Italiji i Hemingvej je naprasno odlučio da ponovo poseti okrug Veneto gde je ranjen tokom Prvog svetskog rata.
Meri i on su se smestili u Veneciji u luksuznom hotelu „Gritti Palace“ i gotovo svakodnevno su obedovali u „Harijevom baru“. Lokalna aristokratija ih je obožavala i Hemingvej je sve više vremena provodio u lovu na patke nego za radnim stolom. U jednom takvom lovu na privatnom posedu sreo je i Adrijanu Ivančić i... „zaljubio se“ – mada taj izraz nije ni blizu opisa njegove opčinjenosti. Izgubio je razum i čuvenu umetničku uzdržanost zbog tinejdžerke. Bila je inteligentna, umetnica i pesnikinja u razvoju, i postala Hemingvejeva muza. Ne postoje dokazi da su ikada imali seksualne odnose, ali su razmenjivali nežna pisma i pojavljivali se zajedno u javnosti što je šokiralo venecijansko društvo.
Meri je, uprkos svemu, ostala uz svog supruga, progutala je uvrede i poniženja, oprostila mu izlive besa. Čak je dozvolila Adrijani da im se pridruži na skijanju u Kortini i, kasnije, na Kubi. I, kao u pravoj francuskoj ljubavnoj burleski, Adrijanin brat Đanfranko je živeo u Havani i imao je aferu sa Meri. Papa joj je zbog toga slomio pisaću mašinu, a sam bog zna šta bi sve polomio da je znao da je njegov glavni kućepazitelj, Rene Viljareal, bio prisan sa Adrijanom i vodio je na golišava noćna kupanja.
Andrea di Robilant je veoma detaljan u istraživanju primarnih i sekundarnih izvora, a već u prvom romanu je pokazao talenat da istka fascinantne narative od pisama, dnevnika, arhiva i prethodno objavljenih dela. Meri, Adrijana, Đanfranko i Rene bili su vrlo brbljivi, i svako od njih je objavio memoare u kojima su detaljno opisivani mnogi događaji.
Sam Hemingvej je uspeo da iskristališe ovu zapetljanu ljubavnu priču rako prijemčivu za internacionalne tračeve. Ne samo da je višemesečnu romansu pretočio u roman „Preko reke i u šumu“, već je u svojoj posvećenosti Adrijani pronašao oslobođenje od nečega što je godinama bilo u njemu, i napisao „Starac i more“, roman koji će mu doneti Pulcierovu nagradu 1953. godine. Sledeće godine dobio je i Nobelovu. Takođe je uspeo i da završi veći deo romana „Pokretni praznik“, kao i rukopise „Islands in the Stream“ i „Rajski vrt“ koji su posthumno objavljeni.
Nažalost, priča se ne završava trijumfom. Hemingvej je nastavio da propadaa, psoeldice alkoholizma ostavile su nepopravljive posledice. Životni vek ispunjen nepromišljenim avanturama slomio mu je telo, dok su paranoja i depresija mu opsedale um. Ernest Hemingvej je na kraju izvršio samoubistvo u 61. godini. Time je, kako mnogi kritičari smatraju, prekršio svoj čuveni kodeks časti i hrabrosti. Ipak, Norman Majler je pretpostavio da je „Papin unutrašnji pejzaž bio noćna mora“ i napisao: „Krajnja procena njegovog rada nam može pokazati da ono u čemu nije uspeo je tragično, ali ono što je postigao je herojsko, jer je u sebi svakodnevno nosio teret anksioznosti u kome bi se udavio svaki čovek manji od njega.“
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Dragan Matković
