Zajedničko putovanje – Prikaz romana „Pepeo, pena, šapat“
Novi roman Milisava Savića „Pepeo, pena, šapat“ pročitao sam u rukopisu. Odmah da kažem da mi se knjiga dopala i zato ću je ponovo prelistati pred vama. Ovaj daroviti pisac koji je prvu knjigu priča „Bugarska baraka“ objavio 1969. godine, u plodnom pedesetogodišnjem pisanju, ogledao se u većini žanrova. Čitalačkoj publici je poznatiji kao prozni pisac. Poslednjih godina u svojim pričama voli da zaviri u prošlost i u romanima stvarne događaje stavlja u izmaštani sadržaj mešajući istiniti događaj iz prošlosti sa izmaštanim, i tako stvara književnu iluziju sličniju stvarnosti i uverljiviju od one kakva se u prošlosti stvarno zbila. To je ta umetnička istina kojoj umetnici teže.
Posle putopisnih knjiga, objavljenih poslednjih godina „Dolina srpskih kraljeva“, „Epska Srbija“ i romana „Doživljaji doktora Valentina Trubara i sestre mu Simonide, povest čudnovatih događaja“, evo i romana „Pepeo, pena, šapat“. Roman je iz istog registra i naslanja se, na neki način, na knjigu „Ožiljci tišine“, objavljene 1996. godine. Fasciniran sudbinom velikana naše književnosti, autoru je u novom romanu životna priča Miloša Crnjanskog jedna od glavnih tema. Komedijant slučaj je udesio da su se putevi dvojice pisaca podudarali. Autor romana je boravio kratko vreme kao diplomata u Rimu gde je i Crnjanski službovao do početka Drugog svetskog rata. Crnjanski sledećih dvadest pet godina provodi u egzilu u Londonu, u gradu u kome je i Savić proveo jedno vreme kao lektor. Ta dva toponima bila su dovoljna inspiracija Saviću da sačini priču i zajedno sa Crnjanskim krene u maštoviti obilazak tih gradova i mesta. I ne samo tamo, već će putujući sa njim kroz svoju uobrazilju, često zavirivati i u životnu priču velikog pisca, ovde junaka romana. Jer kao što se zna, „komedijant slučaj ga u životu baca kao vihor slamku”, što je dodatni razlog da tu sudbinu utka u priču romana. Pritom pisac, tokom šetnje, ne zaboravlja ni važne detalje iz sopstvenog života. „Nastavili smo Miloš i ja naše priče u Londonu, Rimu, Beču, Berlinu, Parizu. Nastavili smo u restoranu ʻVltavaʼ; konobari su se menjali, ali ne i sto, u uglu, za kojim smo sedeli. Iz tih razgovora nastala je knjiga koju držite u rukama“ – šapuće pisac čitaocu. Tokom druženja neće se ustručavati da ostarelog pisca povede i u svoj zavičaj. I tu, u zavičaju, nastaju opisi scena iz njegovog detinjstva, često obojene lokalnom mitologijom. U tim lokalnim sadržajima iz te poetike često probijaju akordi stvarnosne proze karakteristične za rana dela autora.
U romanu, koji ima više slojeva, autor pokazuje i svoj odnos prema književnosti, politici i političarima, prošlosti, pripovedanju, poštenju; jednom rečju šeta vremenom i prostorom dajući literarni opis doba koje ga je obeležilo. „Polje koje treba preći od izgovorenog i jasnog do izgovorenog a nejasnog jeste polje literature.“ I još: „Književnost je groblje neostvarenih talenata“. Crnjanski je tu da ga svojom mudroću, iskustvom i talentom podrži ili koriguje. Roman počinje rečenicom: „Vido, dodaj mi šešir“ koju izgovara Crnjanski spremajući se da krene u redakciju Studenta. Rečenica koja je idealna za naslov romana ali autor se odlučio za „Pepeo, pena, šapat“.
Odajući omaž piscu čije se delo nalazi na samom vrhu proznog stvaralaštva u dvadesetom veku, Savić će u romanu, sa dozom ironije, aludirati na nepravde koje su mu činjene. U romanu će, na primer, učiniti da bude primljen odmah za redovnog člana Akademije nauka, a znamo da je istina drugačija. Savić prisustvuje tom činu i beleži reakcije prisutnih akademika. Crnjanski pristupnu besedu posvećuje priči o Adonisu, najlepšem mladiću iz mitologije što je iznenadilo prisutne. Ovaj ljubimac koga vole i štite boginje, od kojih je jedna Venera ili Afrodita, strada u lovu od razjarenog divljeg vepra, jer u lov ide sam. „Zašto Adonis ide sam u lov? Zašto nema prijatelja, zašto nije u stanju, sam ili uz pomoć boginje zaštitnice, da skupi družinu, poput Argonauta, s kojom bi lako izašao nakraj sa monstrumom od zveri? Ne najavljuje li on modernog čoveka, kome je sudbina da sve svoje poduhvate rešava sam.“
Sudbina Adonisa može biti metafora koja asocira na životni put Crnjanskog, koga komedijant slučaj baca kao vihor slamku, ali to je samo jedna od zagonetki koji krije roman. Struktura knjige je tako komponovana da i pored brojnih zagonetki, osnovni tok romana drži pažnju čitaoca. Odnos naročito prema književnosti ispoljavaće Savić u romanu naznakom: „Za ličnu upotrebu, digresio broj 23: Šta prethodi literaturi – život ili lektira? – pita se autor i odgovara – Logično je – život, ali nešto u tom odgovoru klima“. A to što klima je po Saviću je pitanje budućnosti literature: „Kao što komentar postaje budućnost književnosti, tako će literatura prethoditi životu. Sva je sreća što je i literatura i raznovrsna i bogata kao život. Pa ga u mnogo čemu i nadmašuje“. Takvih naznaka za ličnu upotrebu digresio u romanu je 33. I na kraju evo još jednog primera iz serije tih teoriskih citata autora: „Za ličnu upotrebu, digressio 22: Svako vredno književno delo sadrži manju ili veću zagonetku. Mamac za kritičare i učenjake, neizbežna tema mnogih disertacija“.
U epilogu na kraju romana čitalac saznaje: Savić je dva puta bio u prilici da stvarno vidi Crnjanskog. Prvi put po pvratku velikog pisca iz egzila kada je na poziv tada mladih pisaca njjegove generacije, posetio redakciju Studenta, i drugi put na dodeli NIN-ove nagrade piscu za „Roman o Londonu“. Svečana dodela obavljena je u zgradi Politike ali je zbog velike gužve pisca video iz daljine. Kako je zapisao na kraju romana, i da mu je prišao, ne veruje da bi ga se Crnjanski setio. Na kraju, treba reći da je pored piščeve sudbine „inicijalna kapisla“ da se lati ove teme bio i literarni opus Crnjanskog.
Autor: Živadin K. Mitrović
Izvor: Politika
Posle putopisnih knjiga, objavljenih poslednjih godina „Dolina srpskih kraljeva“, „Epska Srbija“ i romana „Doživljaji doktora Valentina Trubara i sestre mu Simonide, povest čudnovatih događaja“, evo i romana „Pepeo, pena, šapat“. Roman je iz istog registra i naslanja se, na neki način, na knjigu „Ožiljci tišine“, objavljene 1996. godine. Fasciniran sudbinom velikana naše književnosti, autoru je u novom romanu životna priča Miloša Crnjanskog jedna od glavnih tema. Komedijant slučaj je udesio da su se putevi dvojice pisaca podudarali. Autor romana je boravio kratko vreme kao diplomata u Rimu gde je i Crnjanski službovao do početka Drugog svetskog rata. Crnjanski sledećih dvadest pet godina provodi u egzilu u Londonu, u gradu u kome je i Savić proveo jedno vreme kao lektor. Ta dva toponima bila su dovoljna inspiracija Saviću da sačini priču i zajedno sa Crnjanskim krene u maštoviti obilazak tih gradova i mesta. I ne samo tamo, već će putujući sa njim kroz svoju uobrazilju, često zavirivati i u životnu priču velikog pisca, ovde junaka romana. Jer kao što se zna, „komedijant slučaj ga u životu baca kao vihor slamku”, što je dodatni razlog da tu sudbinu utka u priču romana. Pritom pisac, tokom šetnje, ne zaboravlja ni važne detalje iz sopstvenog života. „Nastavili smo Miloš i ja naše priče u Londonu, Rimu, Beču, Berlinu, Parizu. Nastavili smo u restoranu ʻVltavaʼ; konobari su se menjali, ali ne i sto, u uglu, za kojim smo sedeli. Iz tih razgovora nastala je knjiga koju držite u rukama“ – šapuće pisac čitaocu. Tokom druženja neće se ustručavati da ostarelog pisca povede i u svoj zavičaj. I tu, u zavičaju, nastaju opisi scena iz njegovog detinjstva, često obojene lokalnom mitologijom. U tim lokalnim sadržajima iz te poetike često probijaju akordi stvarnosne proze karakteristične za rana dela autora.
U romanu, koji ima više slojeva, autor pokazuje i svoj odnos prema književnosti, politici i političarima, prošlosti, pripovedanju, poštenju; jednom rečju šeta vremenom i prostorom dajući literarni opis doba koje ga je obeležilo. „Polje koje treba preći od izgovorenog i jasnog do izgovorenog a nejasnog jeste polje literature.“ I još: „Književnost je groblje neostvarenih talenata“. Crnjanski je tu da ga svojom mudroću, iskustvom i talentom podrži ili koriguje. Roman počinje rečenicom: „Vido, dodaj mi šešir“ koju izgovara Crnjanski spremajući se da krene u redakciju Studenta. Rečenica koja je idealna za naslov romana ali autor se odlučio za „Pepeo, pena, šapat“.
Odajući omaž piscu čije se delo nalazi na samom vrhu proznog stvaralaštva u dvadesetom veku, Savić će u romanu, sa dozom ironije, aludirati na nepravde koje su mu činjene. U romanu će, na primer, učiniti da bude primljen odmah za redovnog člana Akademije nauka, a znamo da je istina drugačija. Savić prisustvuje tom činu i beleži reakcije prisutnih akademika. Crnjanski pristupnu besedu posvećuje priči o Adonisu, najlepšem mladiću iz mitologije što je iznenadilo prisutne. Ovaj ljubimac koga vole i štite boginje, od kojih je jedna Venera ili Afrodita, strada u lovu od razjarenog divljeg vepra, jer u lov ide sam. „Zašto Adonis ide sam u lov? Zašto nema prijatelja, zašto nije u stanju, sam ili uz pomoć boginje zaštitnice, da skupi družinu, poput Argonauta, s kojom bi lako izašao nakraj sa monstrumom od zveri? Ne najavljuje li on modernog čoveka, kome je sudbina da sve svoje poduhvate rešava sam.“
Sudbina Adonisa može biti metafora koja asocira na životni put Crnjanskog, koga komedijant slučaj baca kao vihor slamku, ali to je samo jedna od zagonetki koji krije roman. Struktura knjige je tako komponovana da i pored brojnih zagonetki, osnovni tok romana drži pažnju čitaoca. Odnos naročito prema književnosti ispoljavaće Savić u romanu naznakom: „Za ličnu upotrebu, digresio broj 23: Šta prethodi literaturi – život ili lektira? – pita se autor i odgovara – Logično je – život, ali nešto u tom odgovoru klima“. A to što klima je po Saviću je pitanje budućnosti literature: „Kao što komentar postaje budućnost književnosti, tako će literatura prethoditi životu. Sva je sreća što je i literatura i raznovrsna i bogata kao život. Pa ga u mnogo čemu i nadmašuje“. Takvih naznaka za ličnu upotrebu digresio u romanu je 33. I na kraju evo još jednog primera iz serije tih teoriskih citata autora: „Za ličnu upotrebu, digressio 22: Svako vredno književno delo sadrži manju ili veću zagonetku. Mamac za kritičare i učenjake, neizbežna tema mnogih disertacija“.
U epilogu na kraju romana čitalac saznaje: Savić je dva puta bio u prilici da stvarno vidi Crnjanskog. Prvi put po pvratku velikog pisca iz egzila kada je na poziv tada mladih pisaca njjegove generacije, posetio redakciju Studenta, i drugi put na dodeli NIN-ove nagrade piscu za „Roman o Londonu“. Svečana dodela obavljena je u zgradi Politike ali je zbog velike gužve pisca video iz daljine. Kako je zapisao na kraju romana, i da mu je prišao, ne veruje da bi ga se Crnjanski setio. Na kraju, treba reći da je pored piščeve sudbine „inicijalna kapisla“ da se lati ove teme bio i literarni opus Crnjanskog.
Autor: Živadin K. Mitrović
Izvor: Politika
