Šta je potrebno da se stvori poetski roman sačinjen od pet tišina i jednog pucnja?

Samo petlja.

Rešivši da se u prozi poigra rečima i značenjima kao da je i dalje na tlu poezije, pesnik Dejan Aleksić učinio je to već u naslovu svog prvog romanesknog dela, jer gledajući naslovnu stranu romana „Petlja“ ne možemo izbeći nedoumicu da li da naziv razumemo doslovce ili u prenesenom smislu.

A što je još zanimljivije, ovu nedoumicu teško da ćemo razrešiti i do poslednje stranice romana, tim pre što će se dva značenja neprestano prožimati i dopunjavati, tako da će preneseni smisao vremenom preći u bukvalno shvatanje, a doslovno značenje postepeno će zaći u domen metaforičnosti i simboličnosti.

I upravo je na takvim, ali i brojnim drugim kontrastima, kao i na njihovim međusobnim preplitanjima Aleksić načinio „Petlju“, čija glavna junakinja ne nosi slučajno ime koje u sebi sažima pojmove tropskih predela i polarne zime, tako da i odnos toplo-hladno neprestano varira, maltene iz rečenice u rečenicu.

Devojka karakterističnog imena Dina Poledica nalazi se u situaciji kad ima i više vremena nego što bi želela, pa da može natetane i do detalja da se priseti svog dotadašnjeg života, kao i ljudi sa kojima se sretala i razmenjivala iskustva, nekad duhovna, a nekad i telesna.

Za takva sećanja i preispitivanja sasvim je dovoljna tišina, u koju Dina sigurno nije upala svojom voljom, ali će se upravo takva prinudna tišina ispostaviti kao lekovita, bar kad je u pitanju suočavanje sa prošlošću, a pogotovo kad sećanja iskrsavaju samo zato da bi uskoro otišla u definitivni zaborav.

Isprepletena i rasuta, formalno poređana bez hronološkog principa, ali ipak dovoljno kompaktna da se lako mogu hronološki uspostaviti u čitaočevim mislima, Dinina sećanja zaista podsećaju na petlju koja jeste puna suprotnosti, izukrštenosti, nesređenosti, pa i raznih apsurda, ali čiji sastavni delovi nikako ne bi mogli jedni bez drugih čak i kad bi se pomislilo da jedni druge isključuju i potiru.

I kao što je bilo potrebno mnogo hrabrosti za sagledavanje sopstvene prošlosti, ispostaviće se da je još više hrabrosti – odnosno, petlje – potrebno za zaborav, koji je opet nemoguć bez prethodnog preispitivanja i samospoznaje, i to ne samo prošlosti kao celine, nego i svakog detalja iz nje, a naročito onih koji su bili svesno ili nesvesno potiskivani.

Iako donesena kao pripovedanje u prvom licu i viđena iz ličnog ugla samo jedne ličnosti, „Petlja“ ipak ne obiluje preteranom subjektivnošću koja bi u datoj situaciji bila očekivana, jer govoreći o svom životu, glavna junakinja istovremeno daje i preciznu sliku okruženja u kojem je rasla i stasavala, ali i protiv kojeg je imala petlju da se svojim ponašanjem i stavovima otvoreno pobuni.

Na taj način, čitalac je neprimetno uvučen u priču (čak i ako nije imao petlju da to svesno i samosvojno učini) i ne samo što će vrlo brzo pomisliti kako je lično prisustvovao događajima o kojima Dina pripoveda, nego će mu se u mnogim trenucima učiniti i da je sâm doživeo ono o čemu čita, jer pisac je kroz životopis svoje junakinje (a iz ugla društvenih normi gledano: antijunakinje) dao i presek naše stvarnosti, našeg društva, našeg sistema, ali ne toliko političkog sistema, koliko jednog sistema koji je sredina nesvesno stvorila i vremenom za njega načinila nepisana pravila, pri čemu je izopšten svako ko se o ta pravila ogreši, makar se taj prekršaj ogledao u profesionalnom bavljenju filozofijom tamo gde inače svi filozofiraju.

Roman „Petlja“ svakako pokazuje da postoje pisci koji imaju petlju da tabuizirane i naizgled nerazlučive teme spoznaju i efektno dočaraju širem krugu čitalaca, pa makar i kroz tišinu koja tako postaje bučnija od svake buke i zapetljanija od svake petlje.

Autor: Dušan Milijić