Zbirka kratkih priča Toma Henksa je kao bombonjera
Da, taj Tom Henks. Momak iz „Tarnera i Hača“. Ali dosta o tome, pozabavimo se njegovim pričama.
Ako ste cinik, verovatno već kolutate očima. To vam se ne može zameriti, ali morate priznati da ne zvuči nerazumno činjenica da je neko ko se decenijama bavi pripovedanjem kroz jedan medij, pokušao da se izrazi i kroz drugi. Neprevaziđena Keri Fišer bila je i poznata glumica i autor nekoliko sjajnih knjiga. Čitaoce nije razočarao ni Stiv Martin, a ni Itan Hok. Sa druge strane, što manje pričamo o Džejmsu Franku i Džesiju Ajzenbergu, to bolje. Iako sam Džina Vajldera obožavao kao glumca, naslov njegovog romana „Moja francuska prostitutka“ – naći ćete ga na Amazonu za 1 peni – ne zvuči baš obećavajuće.
Interesantan je način na koji je Henks pristupio pisanju ove zbirke. Njegova opsesija pisaćim mašinama je detalj koji povezuje sve priče, a iščekivanje da se on pojavi jedno je od sitnih zadovoljstava koja ćete osetiti prilikom čitanja „Netipičnog tipa“.
Knjiga počinje pričom Tri naporne nedelje, zanimljivim iskazom o dvadesetjednodnevnoj vezi čoveka sa ženom koja ga potpuno iscrpljuje. Od samog početka, Henksov stil je solidan i inovativan. „Biti Anin momak nešto je slično kao da trenirate za mornaričke foke,“ piše on, „a da pritom radite puno radno vreme na Amazonovom odeljenju za prijem i slanje pošiljaka u okrugu Oklahoma Panhendl u sezoni tornada.“
Ton pripovedanja mi se odmah učinio poznatim, ali tek posle drugog čitanja sinulo mi je da bi se ovakva priča mogla naći u zbirci jednog Ričarda Forda ili Rejmonda Karvera. Radi se o tipičnoj američkoj „muškoj priči“ o jednostavnom čoveku sa jednostavnim životom, koji pokušava da se izbori sa zahtevima svakodnevice. Vrlo dobro izvedeno.
Sjedinjene Države Pristojnosti
Henks se najbolje oseća kada kreira uobičajene predstave američke stvarnosti, kakve srećemo u pristojnim, patriotskim filmovima kao što su „Apolo 13“ i „Sali“. Neotuđivi elementi te vrste narativa su porodica kao neuništiva jedinica društva, kolektivna fascinacija fenomenima poput železnice ili sletanja na Mesec, a ako dođe do rata, neizbežni su likovi žena koje venu za ljubljenim muževima ili sinova koji pate za očevima herojima.
Nisam siguran da li je taj svet ikada postojao izvan Holivuda, ali, koliko ja znam, ne postoji ni Vesteros iz „Igre prestola“, a Džordž R. R. Martin je ipak uspeo da stvori nešto što obožavaju štreberi širom sveta. (Nemojte me pogrešno shvatiti, i ja sam jedan od njih.)
Sentimentalnost
U jednom od segmenata za pamćenje, u priči Evo o čemu misli moje srce, žena koja je kupila neispravnu pisaću mašinu sluša od majstora zanimljivu pripovest o njihovom nastanku i načinu funkcionisanja. Autorova strast na tom mestu dolazi do punog izražaja.
Henks pokazuje izuzetan dar za pisanje, ali je upadljiva njegova sklonost ka izlivima sentimentalnosti. Znate već: „kao bombonjera, nikada ne znate šta ćete dobiti“.
Bez obzira na sve, Henks je dobar pisac i verujem da bi mnoge od ovih priča bile objavljene i da nije poznat.
Autor: Džon Bojn
Izvor: irishtimes.com
Prevela: Jelena Tanasković
Ako ste cinik, verovatno već kolutate očima. To vam se ne može zameriti, ali morate priznati da ne zvuči nerazumno činjenica da je neko ko se decenijama bavi pripovedanjem kroz jedan medij, pokušao da se izrazi i kroz drugi. Neprevaziđena Keri Fišer bila je i poznata glumica i autor nekoliko sjajnih knjiga. Čitaoce nije razočarao ni Stiv Martin, a ni Itan Hok. Sa druge strane, što manje pričamo o Džejmsu Franku i Džesiju Ajzenbergu, to bolje. Iako sam Džina Vajldera obožavao kao glumca, naslov njegovog romana „Moja francuska prostitutka“ – naći ćete ga na Amazonu za 1 peni – ne zvuči baš obećavajuće.
Interesantan je način na koji je Henks pristupio pisanju ove zbirke. Njegova opsesija pisaćim mašinama je detalj koji povezuje sve priče, a iščekivanje da se on pojavi jedno je od sitnih zadovoljstava koja ćete osetiti prilikom čitanja „Netipičnog tipa“.
Knjiga počinje pričom Tri naporne nedelje, zanimljivim iskazom o dvadesetjednodnevnoj vezi čoveka sa ženom koja ga potpuno iscrpljuje. Od samog početka, Henksov stil je solidan i inovativan. „Biti Anin momak nešto je slično kao da trenirate za mornaričke foke,“ piše on, „a da pritom radite puno radno vreme na Amazonovom odeljenju za prijem i slanje pošiljaka u okrugu Oklahoma Panhendl u sezoni tornada.“
Ton pripovedanja mi se odmah učinio poznatim, ali tek posle drugog čitanja sinulo mi je da bi se ovakva priča mogla naći u zbirci jednog Ričarda Forda ili Rejmonda Karvera. Radi se o tipičnoj američkoj „muškoj priči“ o jednostavnom čoveku sa jednostavnim životom, koji pokušava da se izbori sa zahtevima svakodnevice. Vrlo dobro izvedeno.
Sjedinjene Države Pristojnosti
Henks se najbolje oseća kada kreira uobičajene predstave američke stvarnosti, kakve srećemo u pristojnim, patriotskim filmovima kao što su „Apolo 13“ i „Sali“. Neotuđivi elementi te vrste narativa su porodica kao neuništiva jedinica društva, kolektivna fascinacija fenomenima poput železnice ili sletanja na Mesec, a ako dođe do rata, neizbežni su likovi žena koje venu za ljubljenim muževima ili sinova koji pate za očevima herojima.
Nisam siguran da li je taj svet ikada postojao izvan Holivuda, ali, koliko ja znam, ne postoji ni Vesteros iz „Igre prestola“, a Džordž R. R. Martin je ipak uspeo da stvori nešto što obožavaju štreberi širom sveta. (Nemojte me pogrešno shvatiti, i ja sam jedan od njih.)
Sentimentalnost
U jednom od segmenata za pamćenje, u priči Evo o čemu misli moje srce, žena koja je kupila neispravnu pisaću mašinu sluša od majstora zanimljivu pripovest o njihovom nastanku i načinu funkcionisanja. Autorova strast na tom mestu dolazi do punog izražaja.
Henks pokazuje izuzetan dar za pisanje, ali je upadljiva njegova sklonost ka izlivima sentimentalnosti. Znate već: „kao bombonjera, nikada ne znate šta ćete dobiti“.
Bez obzira na sve, Henks je dobar pisac i verujem da bi mnoge od ovih priča bile objavljene i da nije poznat.
Autor: Džon Bojn
Izvor: irishtimes.com
Prevela: Jelena Tanasković
