Ne bez razloga prva priča nove Marojevićeve knjige zove se „Muška priča“. Ovde treba biti oprezan. Muška, jer su junakinju muškarci doveli u situaciju da napusti Beograd, ali i muška u smislu da je pripovedač žena. Naslov se dakle može čitati kao „muški svet“ u kome žena ne može da uspe, ali i junakinjino osuđivanje muškaraca. Uvodni deo priče govori nešto o smrti, o ratu, dovoljno da motiviše junakinju da se okuša u Beogradu. Ona je odlučna da uspe u novom svetu, čak i primorana. Mada gotovo sve što junakinja čini izgleda kao da je polod saveta, to je izneto iz njene perspektve. Da bi dobila imanje od bivšeg muža, ona je čak spremna da uđe u ljubavni odnos sa sudijom koji vodi brakorazvodnu parnicu. Kada se ovaj pokaže kao posesivan i težak čovek, on postaje negativac, ali i to se može posmatrati iz dve perspektive. Naravno da jena žena koja ulazi u odnos sa sudijom ne očekuje da on bude samo kavaljer, ona je malo prodata njemu, malo kurva. U junakinjinom ratu sa muškarcima konačnu presudu ne donosi sudija već njen vlasntiti sin koji odlučuje da bi ipak živeo sa ocem. To istina opravdava time što ne želi da živi u garsonjeri, ali čitaocu su jasne i druge stvari. Ona ne odustaje os ličnog rata (prosto da da otkaz) čak i kada je cela porodica njenog brata ugrožena (jer će izgubiti teretanu) dok ona može da živi od alimentaciji je obrađujući baštu sa majkom, barem za prvo vreme. Ova priča se ne završava porazom junakinje jer se ona nepobeđena, a nepobeđena je jer njena tvrdoglavost ostaje nepobeđena vraća u Bjalovar, bez muža, bez sina, bez ičega. Ukratko bi se ova priča mogla nazvati pričom o ženi koja misli da sve može.

Figura muškarca kao agresora još više je demaskirana u narednoj priči „Igrica“. Tri devojke odlučuju da kazne četvrtu zbog toga što bolje od njih igra Farmil. Uz to je ona i ciganka, početnica u igri (one su joj iz nekakvog milosrđa nabavila računar, valjda samo da bi imale od koga da budu bolje) i privlačnija od njih. Devojku zatvore u podrum i počinju da je zlostavljaju i fotografišu njeno nago telo. U jednom trenutku čini se da će doći i do silovanja jer jedna od devojaka dovodi muškarca (koji se inače dopada svima njima). Muškarac se stavlja na stranu zlostavljane devojke i pomaže joj. Potom slede ispitivanja u školi, novinske reportaže i kada junakinja biva optužena kao glavni počinilac sama doživljava agresiju od strane svoje majke. Od toga je spasava – otac. U nekoj vrsti epiloga vidimo dečka osloboditelja i devojku žrtvu u romantičnom odnosu. Priča se može čitati na mnogo načina – kao metafora za to šta kod nas znači milosrđe, kao priča o mržnji nižih društvernih slojeva, kao rasistička priča. Ipak, a o tome sama forma priče govori, ona pre svega insistira na jednoj obnovi viđenja muškarca kao zaštitnika, a ne agresora. Čak i scena kada junakinjin otac kažnjava njenu majku jer mu je mučila ćerku, ne poriče to, samo mu dodaje dozu realizma, ne inistira na crno-belom viđenju sveta.

„Filozofija za svakog“ sličnu temu obrađujena manje spektakularan način. Žena koja ima dve stvari u životu – muškarca i posao, plaši se da će izgubiti obe. Niz detalja u priči (naravno iz njene perspektive) sugeriše da će tako i biti. Posao zaista izgubi, a onda, istoga dana kada pomisli da je izgubila i muškarca, a onda shvata da to nije tako i čak da će im nešto što im je bila dnevna razbibriga doneti novac za naredni period. Moškarac je i ovde spasilac i utešitelj. Zahvaljujući jednostavnijoj radnji i manje sporednih likova, lik junakinje je dosta razvijeniji nego u prethodne dve priče. Ona je žena sa manijom gonjenja, kao i junakinja prve priče – optužuje šefa za mobing jer je i subota postala radni dan za celu firmu, recimo. A kao neku vrstu osvete, bavi se svojim privatnim stvarima u radno vreme. Ljubiteljima Karvera će se dopasiti jedna mala aluzija na njegovu Katedralu. Međutim, možda najupečatljiviji trenutak je kraj priče gde ona konačno muškarcu priznaje da je pre njega izgubila jedno dete. Ova ispovest deluje banalno. Mnoge žene su imale pobačaj. Međutim, ono što je bitno je da ona muškarcu koga sada smatra za spasitelja prizna nešto strašno o sebi, nešto što mora da joj oprosti. Ona zapravo želi da joj oprosti što je sumnjala u njega ali taj oproštaj pomera na sasvim drugo mesto. Psihološki vešto i talentovano napisana priča.

„Poslednji Filipsov model“ je priča o ukradenom pismu. Možda najmanje inovativna u knjizi, ona barem sadrži dosta komičnih elemenata. I služi kao dobar kontrast narednoj priči. Sama okosnica priče – šta se dešava kada ono što je namenjeno jednoj osobi pročita neka druga, svim korisnicima savremene tehnologije je isuviše poznata da bi se ulazilo u detalje.

Nauprot prethodnoj priči priča „Unutra“ fokusira se na stvaranja emotivneveze pomoću tehnike. Jinakinja je agorafobičarka koja se posle bombardovanja Srbije boji da izađe iz stana. Mada je ljubavna priča u centru pažnje, prava tema je zamena života internetom. Junakinja u tome savršeno uspeva. Marojević do detalja rešava probleme kako bi jedna agorafobična osoba otišla do banke, posavetovala se sa lekorom, našla posao i radila ga– sve to da ne izlazi iz kuće. Međutim, pravu komičnu nijansu daje uprav o sajber veza sa muškarcem. Ceo aubavni zaplet rađen je po klasičnom šablonu – slučajni susret, prava intimnost (seks preko kamere), razočaranje (jer mu ud „nije na kaps loku“), pa čak i hvatanje u preljubi putam satelita. Sve to ispričano uz preteranu zamenu svakidašnjih reči kompjuterskim trerminima, preteranu zarad efeksta komičnog.

Junakinja priče “Prodavnica poklona“ je žena bez muškarca. Izuzev jednog pokojnog ujaka od koga joj je ostala radnja u Londonu ona nikada nije imala muškarca u koga bi mogla da se uzda. Otac koji je na samrti (što inicira zaplet i njen odlazak u Beograd) čini se da više mari za podstanara. Nego za nju. Čak ga na jednom mestu i naziva sinom. Muškarci sa kojima se viđa su obavezno mlađi (zove ih „klincima“) i veze su joj čisto seksualne i kratke. Prilikom posete Beogradu posvađa se sa ocem u bolničkoj postelji koji čak baci pitu koju mu je donela (simbolički je pljune) a za to vreme je njen dečko iz Londona kome je poverila radnju opljačka. Na kraju priče prosjak koji joj je tražio da mu da više nego je hteta poljune za njom. Taj prosjak je simbolička figura svih muškaraca u njenom životu, koji su uvek od nje nešto tražili, žalili se a nisu nudili ništa za uzvrat. Figura muškog spasioca i ovde postoji. To je izvesan slikar Grbić koji je upoznaje za vreme svoje izložbe u londonu. Upravo je ovaj lik to što priči daje poseban šmek. U pitanju nije nikakav vitez na belom konju. Reč je o prilično neuspešnom slikaru koji slike prodaje u bescenje a zanimljivo je i da na njima nikada ženama nikada ne slika lica. Posle jednog sukoba u kafani, Grbić kaže da bi metalnim šilom iz mobilnog ubo u vrat napadača. Dakle on je finansijski nesposoban, svadljiv, fizički nedoviljno sposoban i spreman da iz besa ubije čoveka – daleko od ikakvog idealnog muškarca. Izgleda da nije loš ljubavnik i da ume da komunicra sa junakinjom, i to je sve pozitivno što se može reći. Otuda je zbunjujući kraj priče kada ga ona pozove da živi u Londonu o njenom trošku ako treba. Da li je i takav muškarac je nešto više od onoga što je ona do tada imala? Je li to možda neka nestalgija za pripadnikom svoje nacije sa kojim bi živela koja se javlja kod junakinje? Ili se među njima dešava i nešto što priča ne može da prenese, nešto što ostaje pročišćeno u rešetu teksta kao što mnogo toga biva pročišćeno u komunikaciji punem interneta preko koje su se dvoje likova zbližili? Nije li upravo takva vrsta komunikacije i naviknutost na nju omogućila junacima da komuniciraju ne jedan drugačiji način koji podrazumeva da ne bude opisan u tekstu. Sve u svemu, Marojevićevo poigravanje medijimom interneta ovde otvara nove mogućnosti za prozu.

„Dvadeset i pet godina ljubavi“ je priča o još jednoj ženi koju su svi muškarci izigrali. Prodavši rano svoje veliko imanje na Senjaku da bi izbegla rat, junakinja u drugom odlazi u Španiju Tamo kupuju stan i upisuju fakultet. Muž brzo digne ruke od školovanja i posveti se biznisu na koji troši imovinu svoje žene. Žena nalazi Ljubavnika, starijeg kolegu koji je iskorišćava kao studentinju da bi objavljivao njene radove kao svoje. Na oba mesta dolazi do katastrofe – ljubavnik joj ne pomaže da nastavi sa primanjem stipendije kada je iskoristi,  muž traži da se iseli pošto je ona počinila preljubu. Junakinja je u jednom trenutku na rubu. Nažalost, sve se reši srećnim pomirenjem koje ne bih nazvao najboljim Marojevićevim potezom. Međutim, ovo je mnogo više priča o nečemu drugom, ne o junacima. Ovo je priča o Raspadu Jugoslavije kroz opise nesloge izmešu Katalonaca, Baskijaca i Andalužana.  T. S. Eliot je rekao da je Bajron dobro uradio što je svoj satirični prikaz stavio u oči jednog Španca u (Don Žuanu) jer upravo stranac vidi protivrečnosti jednog društva. Ovde dvoje Jugoslovena posmatraju rashol u Španiji i posmatraju ga kao nešto neverovatno (jer su Jugoslavio napustili kad jerat počeo). Umesto da dovede Španca da da satirični opis Srbije, Marojević je doveo celu Španiju i dao Srbima da daju njen satirični prikaz, opisujući zapravo same sebe. Tema nažalost previše krupna da bi se mogla do kraja iskoristiti u jednoj priči.

Poslednja priča „Sivi komplet“ knjigu završava u veselom tonu. Junakinja je spisateljica koja nikada nije čitala Andrića iz prostog razloga što joj se nije dopao font na sivom kompletu sabranih dela koji je imala u kući. Sve kritike njenih knjiga sadrže rečenicu u kojoj se kaže da joj nedostaje nešto andrićevsko. Marojević biva i ciničniji, pa čak i šeret, kada i njen momak kod nje, ne kao kod pisca nego kao kod žene traži nešto Andrićevsko. Kako joj je dečko sklon da menja devojke jer mu jedna dosadi, traži od nje da bude uvek nova, na šta ona kaže: „Nije mi bilo teško da menjam izgled jer sam imala iskustva prerušavanja u Andrića.“ Ova priča je dubok cinizam koji ispod površinskog sloja pokazuje šta se u Srbiji dešava sa piscem koji nije Andrić, pa makar bio i nov, i potensionalno veliki. Marojevićeva sposobnost da velike priče, koje najčešće vode u duge naučne diskusije, daje kroz jednostavne pomalo erotične životne pričice ovde dolazi do vrhunca.

Samo nabrojati sredstva komunikacije na interetu  (igrice,Fejs, Skajp, Tviter, poslovne sajtove i poslovanje preko neta) i načine na koje se oni koriste u ovim pričama bi zahtevalo još jedan ovoliki tekst. Možda je najvažnije reći da je Marojević uprkos tome što je svestan mogućnosti koje mu se time otvaraju ipak suzdržan, za meru dobrog ukusa.

Izvor: časopis “Koraci” 10-12/2014.
Autor: Nikola Živanović, ovogodišnji dobitnik nagrade „Branko Miljković“