Svako ko je odrastao na obroncima Bukulje, kao što sam ja, slušao je priče o hrabrim, epskim ličnostima neverovatne snage i nesvakidašnjeg morala – slavnim hajducima. Ti hajduci su branili narod od Turaka, stajali u zaštitu nejači i hrabro ginuli za slobodu. Uvek smo rado slušali priče o njima, učili pesme koje im je narod u slavu ispevao, i maštali da ćemo i mi, deca, biti tako hrabri i odvažni kada odrastemo.

Međutim, bilo je i drugih priča, koje su nas zbunjivale, i koje baš nisu bile za neku pohvalu. A glavni junaci tih „predanja“ su opet bili hajduci. Nismo mogli baš da u tom uzrastu do kraja razumemo zašto su ti hajduci 20. veka bili loši momci, zbog čega su predstavljali strah i trepet za svoje zemljake, komšije, i zašto su pljačkali svoj narod. S ove tačke gledišta javlja se još jedno pitanje – gde je tako brzo nestala hrabrost srpskog ratnika koji je izneo pobedu u Velikom ratu? O njima, razumljivo, nije napisano mnogo toga. Ostali su zabeleženi samo neki dokumenti i odlična studija Šimona Đarmatija u knjizi „Hajdučka vremena u Srbiji“. Za njih smo znali da su bili loši, ali i svirepi… A nismo ni želeli da znamo više…

Upravo takvi neobični i nepopularni likovi opisani su u najnovijem romanu književnika Ivana Zlatkovića, još neobičnijeg naziva „I živ i mrtav“. Zlatković plete svoju književnu priču zasnovanu na istinitim elementima. Do poslednje stranice prepuna je neizvesnosti i iznenađenja. Kroz galeriju lokalnih likova, razbojnika, odmetnika, hajduka, jataka i običnh ljudi, napravio je presek sociološkog miljea i tadašnjih ‘’moralnih normi’’. Kratkim i jasnim rečenicama smenjuju se burni događaji i tragične priče ljudi, hronika male čaršije podno Bukulje i okoline. Radnja je toliko filmična i živopisna, da čitalac brzo prelazi ispisane stranice. Poseban kuriozitet je uplitanje naših savremenika i dobranih poznavalaca lokalnih predanja, kao i povezivanje cele ove storije s najvećim i najzagonetnijim arheološkim nalazištem Dvorinama na Venčacu.

S obzirom na to da u srpskoj kinematografiji ne postoji priča o ovim nesrećnicima (osim jugoslovenskog ostvarenja „Čaruga“), možda je krajnje vreme da ih još jednom samo oživimo na platnu i ukažemo na besmislenost njihove rabote. Do tada, svaka preporuka za priču o Zlatkovićevim razbojnicima.

Autor: Vesna Proković